***************************************************************ЧОВЕЧАНСТВО****************************************************************
***************у конфузном времену, нераскидиво повезано са ентропичним и хармоничним временима***********************
***************************************Универзум је један. СвеМири и НеМири су неизбројиви******************************************
****************************************************СЛОВЕНО - СРБСКА КОСМОЛОГИЈА************************************************
СВЕСНА НАМЕРА ИЛИ НЕСРЕТНИ СЛУЧАЈ?
ЕРУПЦИЈА ИЗ УМА КОЈА СЕ ДЕШАВА ОВДЕ ИЛИ БЕЗУМНА ЕКСПЛОЗИЈА КОЈА СЕ ДЕСИЛА НЕГДЕ ТАМО?
БЕЗВРЕМЕНСКИ ДОГАЂАЈ ИЛИ ДОГАЂАЊЕ У ВРЕМЕНУ?
ПИТАЊА
Како изгледа однос између метафизичке и физичке реалности - кретања?
Мировања => некретања и Покретања => кретања!
Пре него што постављамо питање, најважније од свега да стекнемо способност разликовања питања на које је могуће и на која је немогуће дати одговор и схватимо штетност ових других…Табу може бити од велике помоћи јер ће нас штитити од таквих питања: колико анђела може да стане на врх игле, да ли је црна рупа црна или помало сивкаста, да ли близанац који мирује стари брже од другог који се креће брзином светлости...и усмери нас на питања која нам олакшавају несметано кретање напред и на која можемо сувисло одговорити…
На другој страни имамо Начело забране, која покушава да спречи постављање питања о изправности онога што забрана брани - затвореност. Добар пример је теорија релативитета која захтева да прихватимо немогућност кретања брже од брзине светлости. Ако је прихватимо као исправну, тера нас да поставимо гомилу питња на која не можемо да добијемо одговор...
Човек је одвајкада постављао питања - себи и другима: Кад је дошао до реке… како де пређе на другу обалу, кад је угледао мамута - брдо хране … како да га улови и презими још једну ледену зиму са својом породицом, кад је оболео…како да се излечи, кад је његовој деци претила опасност…како да их заштити. Слутио је да још нешто мора да зна, али га је тешка борба за опстанак спречавала да приђе одговорима са дрге странe табуа који га је штитио од превеликог интелекуалног напора који није могао да поднесе, али не и да побегне од питања која је постављао себи. Успео је да одговори на сва своја питања па и она најтежа. Ми дугујемо нашим прецима за све што данас имамо. Ми смо потомци тих људи који су нам оставили најлакше проблеме које морамо да решимо. У исто време, пред нама су све веће забране које прете да нас униште...морамо да их уклонимо!
--------------------------
Ми још увек не знамо да ли се иза настанака и развоја мисли крије свесна намера - логика усмерености или несрећни случај - логика ограничености. У сваком случају, да ли је мисао је могла да настане престварањем нечега, или разарањем истог?! Ово је кључно питање које још увек чека на одговор. Наука се определила за разорни начин и још увек покушава да опише и докаже како је мисао настала. Друга страна се определила за креативан начин. Обе стране су потрошиле највише времена и енергије у копању рова међу собом који ће их делити и служити за препуцавање и покушаје да другој страни наметну своју заблуду убеђени да нуде истину…
Феномен настанка било чега па и мисли, можемо посматрати споља и изнутра. У оба случаја користимо се властитим умом као спознајним алатом...
--------------------------
Да ли је етеричност нечега недељива?!
Да ли је свест етерично стање првобитног?!
Да ли је анихилат етерични концентрат самосвести?!
Да ли је етерично стање еманата врела плазма док пролази кроз турбулентни хаос?!
Да ли је етерично стање анихилата хладна плазма док пролази кроз хаотичну турбуленцију?!
Да ли је етерично стање протеина oживостворена свест?!
Да ли енергија, која прелази на леву страну загрева еманат, и на тај начин поспешује његову материјализацију?!
Да ли је овде имамо на делу енергетски ”перпетум мобиле” кружног, или спиралног облика?
Живот није настао на земљи,
Живот је створио земљу
Живот се не прествара/evoluira на земљи
Живот прествара/evoluira земљу у холистичку целину
ШТА ЈЕ ТРИЈАЛИЗАМ?
Основна супстанца од које је настао Космос је једна, само што може да поседује различите особине. Ако тврдимо да тело у себи крије духовност (свест) која извире из материјалног дела, још увек нисмо одговорили на питање шта је духовност и на који начин настаје у материјалном универзуму?!
Ако је тело без духа примитивно а дух без тела исувише етеричан, нешто нам говори да су ова два дела нераздвојни, да су различити облици истог…
Традиционални панпсихизам не решава проблем односа душа/тело већ гура напред и одлаже његово решење...
Тријализам решава проблем супростављености идеализма и материјализма, дуализма и панпсихизма јер у њему има места за све, сви су стварни и истинити, сви могу и дужни су да обављају свој део посла.То стога што свеобухватност не трпи искључивост. Слојевитост природе захтева различите методе проучавања њених слојева, па проучивши један слој не смемо да уобразимо да смо сазнали све и о осталим, јер су сви различити...
Тријализам је систем који на једној страни има монистички (статичан) систем а на другој страни има удвојени (динамичан). Сваки од њих понаособ је затворен, али заједно стварају троједну целину, где је могућ прелаз из једног у други у додирној тачки која их повезује, што спречава удвојене системе да се затворе и постану статични а статичне стимулишу да дозволе пролаз кроз додирну тачку и постану извор динамичних система. Због тога је водоравна осмица која симболизује вечност погрешна и треба је заменити отвореном ТРОСМИЦОМ...
Тријализам спаја кретање и мировање у нераскидиву целину, време које мирује и време које је у покрету. Пред нама је модел који нам је недостајао и који је достојан наследник класичног модела који је одиграо своју улогу, почиње да смета и зато је потребно ослободити се од њега. Судбина свих теорија је да се једног дана претворе у корисне заблуде а њихови аутори који су словили као ненадмашни генији у корисне будале. То је тако јер је данашња истина неизоставно сутрашња заблуда. Преостаје још само последња, ЗАБЛУДА КОЈА ОПСТАЈЕ - недокучива заблуда без које се не може. Ми морамо да је прихватимо као такву, јер нас стимулише и не представља препреку која се налази између нас и вечности...
БОГ ЈЕСТЕ МЕЂУ НАМА
Страхопоштовање које осећамо према Богу ако смо верници, или га негирамо ако смо атеисти, спречава нас да успоставимо директан контакт са њим без посредника који врло често злоупотебљавају право које смо им признали и дозволили да нас, као стадо, воде ка Богу. Трпели смо их јер без њих нисмо могли да створимо напредну и стабилну цивилизацију која је најчешће имала хијерархиско устројство са човеком на врху који је увек захтевао ”мир и стабилност” што није ништа друго до пасивност и покорност (један такав човек у Србији непрестано понавља ту мнатру). Само пасивност и покорност гарантује цркви, суверену или хегемону сигурну позицију на врху пирамиде.
Живи смо у цивилизацији/утопији под контролом ”елите” која нам не дозвољава да откријемо бога у себи и праву суштину живота…
Бога можемо спознати ако поседујемо херојску храбост и надљудско стрпљење. Ако тога немамо, и не усуђујемо се да му кренемо у сусрет, преостаје нам да верујемо у вођу на зељи, Божију милост на небу и молимо их да нам се смилују… што значи да смо најебали!
Атеизам води у леву слепу улицу, Теизам у десну, па на тај начин обављају на први поглед штетан, али ипак, кад добро размислимо користан посао, јер уклањају препреке и шире пут Таоизму који се креће трeћим, најкраћим путем ка Богу. Таоисти који иду тим путем не верују у Бога. Они знају да Бог постоји и журе да му се прикључе…
Кад скинемо Бога са пиједестала на који смо га уздигли, и кад се Бог појави међу нама онакав какaв је, биће нам лаше да комуницирамо са њим без тешкоћа. Више нећемо веровати у Бога изнад нас јер ћемо спознати његову праву природу и открити да се наша природа не разликује од његове. То ће нас ослободити религијске стеге и веровања у ”апсолутну иситину” коју нам је црква проповедала, а ми слепо веровали да не можемо без ње...
Алгоритам обожења/individuacije
Бљесак/визија => Свесна намера => Самоостварење
Бог није мртав
Бог умире сваки дан
Бог не поседује свемоћ
Бог од човека тражи помоћ
Бог је непокретни покретач
Бог је Ум, Умотворац и Умотворина у исто време
Бог је вечно стање мировања и извор безконачног настајања..
Бог је до појаве човека био неактиван или реактиван…
Бог може да постигне мало без човекове помоћи…
Бог је делотворност и ништа друго…
Бог је све и ништа у исто време
Бог је предуслов који омогућује настанак свега…
Бог је дозволио аутономију свему што је проистекло из њега…
Бог је ...? Не знамо шта!
Бог није Апсолутна Истина
Бог јесте Истина!
АПСОЛУТНА ИСТИНА НЕ ПОСТОЈИ!
Бог је човек - Човек је Бог
Од самог ступања на косичку сцену, човекова девиза је била: Ако Бог постоји, то сам ја, ако не постоји, створићу га. Ако је Бог изван мене, створићу га и у себи…
И бог се прествара - evoluira
Кад је богу досадило тумарање у тами кроз себе самог, први бљесак светла који се десио у његовом уму, обзнанио је почетак борбе са Тамом. Тама је почела да се повлачи из њега или од њега, али остаје непобедива. Тама је део Бога од које он не може да побегне, али може да је изолује изван себе што га тера на вечну борбу да је просветли, јер не може да је победи. На тај начин, Бог, који јесте на почетку био СвеМирна непокретна целина, почиње да се удваја и постаје слојевит, самообликује себе и непрестано прествара свој облик и садржај - evoluira! Ако успемо да о Богу кажемо какав је сад, нисмо рекли какав је био јуче, а још мање какав ће бити сутра. Можемо рећи да ће бити другачији али не и какав ће бити…
Богу је потребан почетни услов, па зато мора да жртвује део себе престворивши своју једноту у еманат који извире из њега самог и у тачки сингуларитета се дели у двојство - потентно време и супстанцијални простор који на тај начин постају носиоци информација са Божијим геномом утиснутим у ново настали НеМир/Kosmos…
Бог је само животворност, све док у себи, од дела себе не створи погодну средину у којој ће се животворно престворити у живо. Само изван Бога, у НеМиру/Kosmosu може настати жив човек. То значи да Бог није директан творац живота већ само животворни подстрекач. Због тога он и побесни кад види да његов помагач - човек није аутомат јер поседује слободну вољу, па зато остварује божије замисли по властитој вољи и због тога често греши…
Све што еманира из Бога настаје САД у тачки сингуларитета која је далеко од нас на левој страни јер смо ми настали раније и приближавамо се тачки финалитета. Прошли смо дуг пут кроз време у застоју и сад нисмо далеко од последње препреке која представља светлосни зид на десној страни. Преостаје нам да га пробијемо…
НеМир/Kosmos насатаје, траје и нестаје у исто време, па је зато бескорисно наглабати о његовој старости jер је нема… НеМир није ни стар ни млад. НеМир јесте ОВДЕ!!!
ОНДЕ где смо били, ОВДЕ где јесмо и ТАМО где ћемо бити је више од САД!
Бог је био бепомоћан све док је био сам у СвеМиру - у властитој самоћи. Није могао да се окрене и погледа иза себе. Окружен тамом, није схватао да је ништавило. Био је немоћан све док није створио алатку - човека, уз чију помоћ почиње да упознава себе. Кад је то схватио, створио је нешто, створио је човека и заједно са њим постаје свемоћан…
Све што настаје од божијег еманата сад и прествара у било шта, разликује се од Бога. Разликује се и од нас јер је настало пре нас и поред тога што се и ми још увек налазимоу сад. То што се покренуло и што ће се кретати, извире одувек, еманира из Бога и догађаће се заувек. Последица еманације дела Бога је узајамна повезаност Бога и свега проистеклог из њега. Ми се налазимо близу тачке финалитета где почињемо да личимо на Бога…
Бог престаје да буде незамислив, непојмљив и неопипљив. Његова замисао, његов смисао, проистекао из њега самог је очигледан: то смо Ми! Чудимо се и питамо ко смо, где смо, шта смо и куда смо се упутили?
Крећемо се божијим сазана а да тога нисмо ни свести. Верујемо да Бог има одговоре на сава наша питања па покушавамо да их добијемо од бога. Пиљећи у небо, хиљадама година молимо га за одговор који је увек исти. Мук! Обраћали смо се на погрешну адресу у вери да ћемо га добити од њега. Окренимо се себи, и све одговоре који су нам потребни открићемо у нама, јер ми смо То слично Богу. Ми смо Смисао способан да мисли као Бог…
Бог је обавио свој део посла - створио је нас. Створивши човека, Бог је надмашио себе и уз помоћ човека наставља да смишља, осмишља и ствара… Нешто ми говори да ни сам Бог не зна у какву се авантуру упустио створивши НеМир и човека поред себе…
Човек је дужан да се избори за равноправни однос са Богом јер на тај начин стиче право да мења свет око себе и за себе и дели га са Богом…
Кад човек постане оно што му је суђено, а то је да се обоготвори, схватиће шта Бог од њега очекује. Шта мора да учини не би ли се још више приближио Богу и стекао право да му поставља захтеве и на крају постане његов равноправни сарадник или можда нешто више…
Разлика између ПраБога и Бога сад је што је ПраБог примитивнији од Бога са човеком. Створивши човека од себе самог, ПраБог је evoluirao. Престворио се у Бога на вишем нивоу. На тај начин Бог и обоготворени човек постају сарадници без чврстих веза што дозвољава човеку да плови кроз БезКрај на властитој барци опремљеној картама, компасом и познатим курсом …
Како изгледа однос између метафизичке и физичке реалности - кретања?
Мировања => некретања и Покретања => кретања!
Пре него што постављамо питање, најважније од свега да стекнемо способност разликовања питања на које је могуће и на која је немогуће дати одговор и схватимо штетност ових других…Табу може бити од велике помоћи јер ће нас штитити од таквих питања: колико анђела може да стане на врх игле, да ли је црна рупа црна или помало сивкаста, да ли близанац који мирује стари брже од другог који се креће брзином светлости...и усмери нас на питања која нам олакшавају несметано кретање напред и на која можемо сувисло одговорити…
На другој страни имамо Начело забране, која покушава да спречи постављање питања о изправности онога што забрана брани - затвореност. Добар пример је теорија релативитета која захтева да прихватимо немогућност кретања брже од брзине светлости. Ако је прихватимо као исправну, тера нас да поставимо гомилу питња на која не можемо да добијемо одговор...
Човек је одвајкада постављао питања - себи и другима: Кад је дошао до реке… како де пређе на другу обалу, кад је угледао мамута - брдо хране … како да га улови и презими још једну ледену зиму са својом породицом, кад је оболео…како да се излечи, кад је његовој деци претила опасност…како да их заштити. Слутио је да још нешто мора да зна, али га је тешка борба за опстанак спречавала да приђе одговорима са дрге странe табуа који га је штитио од превеликог интелекуалног напора који није могао да поднесе, али не и да побегне од питања која је постављао себи. Успео је да одговори на сва своја питања па и она најтежа. Ми дугујемо нашим прецима за све што данас имамо. Ми смо потомци тих људи који су нам оставили најлакше проблеме које морамо да решимо. У исто време, пред нама су све веће забране које прете да нас униште...морамо да их уклонимо!
--------------------------
Ми још увек не знамо да ли се иза настанака и развоја мисли крије свесна намера - логика усмерености или несрећни случај - логика ограничености. У сваком случају, да ли је мисао је могла да настане престварањем нечега, или разарањем истог?! Ово је кључно питање које још увек чека на одговор. Наука се определила за разорни начин и још увек покушава да опише и докаже како је мисао настала. Друга страна се определила за креативан начин. Обе стране су потрошиле највише времена и енергије у копању рова међу собом који ће их делити и служити за препуцавање и покушаје да другој страни наметну своју заблуду убеђени да нуде истину…
Феномен настанка било чега па и мисли, можемо посматрати споља и изнутра. У оба случаја користимо се властитим умом као спознајним алатом...
--------------------------
Да ли је етеричност нечега недељива?!
Да ли је свест етерично стање првобитног?!
Да ли је анихилат етерични концентрат самосвести?!
Да ли је етерично стање еманата врела плазма док пролази кроз турбулентни хаос?!
Да ли је етерично стање анихилата хладна плазма док пролази кроз хаотичну турбуленцију?!
Да ли је етерично стање протеина oживостворена свест?!
Да ли енергија, која прелази на леву страну загрева еманат, и на тај начин поспешује његову материјализацију?!
Да ли је овде имамо на делу енергетски ”перпетум мобиле” кружног, или спиралног облика?
Живот није настао на земљи,
Живот је створио земљу
Живот се не прествара/evoluira на земљи
Живот прествара/evoluira земљу у холистичку целину
ШТА ЈЕ ТРИЈАЛИЗАМ?
Основна супстанца од које је настао Космос је једна, само што може да поседује различите особине. Ако тврдимо да тело у себи крије духовност (свест) која извире из материјалног дела, још увек нисмо одговорили на питање шта је духовност и на који начин настаје у материјалном универзуму?!
Ако је тело без духа примитивно а дух без тела исувише етеричан, нешто нам говори да су ова два дела нераздвојни, да су различити облици истог…
Традиционални панпсихизам не решава проблем односа душа/тело већ гура напред и одлаже његово решење...
Тријализам решава проблем супростављености идеализма и материјализма, дуализма и панпсихизма јер у њему има места за све, сви су стварни и истинити, сви могу и дужни су да обављају свој део посла.То стога што свеобухватност не трпи искључивост. Слојевитост природе захтева различите методе проучавања њених слојева, па проучивши један слој не смемо да уобразимо да смо сазнали све и о осталим, јер су сви различити...
Тријализам је систем који на једној страни има монистички (статичан) систем а на другој страни има удвојени (динамичан). Сваки од њих понаособ је затворен, али заједно стварају троједну целину, где је могућ прелаз из једног у други у додирној тачки која их повезује, што спречава удвојене системе да се затворе и постану статични а статичне стимулишу да дозволе пролаз кроз додирну тачку и постану извор динамичних система. Због тога је водоравна осмица која симболизује вечност погрешна и треба је заменити отвореном ТРОСМИЦОМ...
Тријализам спаја кретање и мировање у нераскидиву целину, време које мирује и време које је у покрету. Пред нама је модел који нам је недостајао и који је достојан наследник класичног модела који је одиграо своју улогу, почиње да смета и зато је потребно ослободити се од њега. Судбина свих теорија је да се једног дана претворе у корисне заблуде а њихови аутори који су словили као ненадмашни генији у корисне будале. То је тако јер је данашња истина неизоставно сутрашња заблуда. Преостаје још само последња, ЗАБЛУДА КОЈА ОПСТАЈЕ - недокучива заблуда без које се не може. Ми морамо да је прихватимо као такву, јер нас стимулише и не представља препреку која се налази између нас и вечности...
БОГ ЈЕСТЕ МЕЂУ НАМА
Страхопоштовање које осећамо према Богу ако смо верници, или га негирамо ако смо атеисти, спречава нас да успоставимо директан контакт са њим без посредника који врло често злоупотебљавају право које смо им признали и дозволили да нас, као стадо, воде ка Богу. Трпели смо их јер без њих нисмо могли да створимо напредну и стабилну цивилизацију која је најчешће имала хијерархиско устројство са човеком на врху који је увек захтевао ”мир и стабилност” што није ништа друго до пасивност и покорност (један такав човек у Србији непрестано понавља ту мнатру). Само пасивност и покорност гарантује цркви, суверену или хегемону сигурну позицију на врху пирамиде.
Живи смо у цивилизацији/утопији под контролом ”елите” која нам не дозвољава да откријемо бога у себи и праву суштину живота…
Бога можемо спознати ако поседујемо херојску храбост и надљудско стрпљење. Ако тога немамо, и не усуђујемо се да му кренемо у сусрет, преостаје нам да верујемо у вођу на зељи, Божију милост на небу и молимо их да нам се смилују… што значи да смо најебали!
Атеизам води у леву слепу улицу, Теизам у десну, па на тај начин обављају на први поглед штетан, али ипак, кад добро размислимо користан посао, јер уклањају препреке и шире пут Таоизму који се креће трeћим, најкраћим путем ка Богу. Таоисти који иду тим путем не верују у Бога. Они знају да Бог постоји и журе да му се прикључе…
Кад скинемо Бога са пиједестала на који смо га уздигли, и кад се Бог појави међу нама онакав какaв је, биће нам лаше да комуницирамо са њим без тешкоћа. Више нећемо веровати у Бога изнад нас јер ћемо спознати његову праву природу и открити да се наша природа не разликује од његове. То ће нас ослободити религијске стеге и веровања у ”апсолутну иситину” коју нам је црква проповедала, а ми слепо веровали да не можемо без ње...
Алгоритам обожења/individuacije
Бљесак/визија => Свесна намера => Самоостварење
Бог није мртав
Бог умире сваки дан
Бог не поседује свемоћ
Бог од човека тражи помоћ
Бог је непокретни покретач
Бог је Ум, Умотворац и Умотворина у исто време
Бог је вечно стање мировања и извор безконачног настајања..
Бог је до појаве човека био неактиван или реактиван…
Бог може да постигне мало без човекове помоћи…
Бог је делотворност и ништа друго…
Бог је све и ништа у исто време
Бог је предуслов који омогућује настанак свега…
Бог је дозволио аутономију свему што је проистекло из њега…
Бог је ...? Не знамо шта!
Бог није Апсолутна Истина
Бог јесте Истина!
АПСОЛУТНА ИСТИНА НЕ ПОСТОЈИ!
Бог је човек - Човек је Бог
Од самог ступања на косичку сцену, човекова девиза је била: Ако Бог постоји, то сам ја, ако не постоји, створићу га. Ако је Бог изван мене, створићу га и у себи…
И бог се прествара - evoluira
Кад је богу досадило тумарање у тами кроз себе самог, први бљесак светла који се десио у његовом уму, обзнанио је почетак борбе са Тамом. Тама је почела да се повлачи из њега или од њега, али остаје непобедива. Тама је део Бога од које он не може да побегне, али може да је изолује изван себе што га тера на вечну борбу да је просветли, јер не може да је победи. На тај начин, Бог, који јесте на почетку био СвеМирна непокретна целина, почиње да се удваја и постаје слојевит, самообликује себе и непрестано прествара свој облик и садржај - evoluira! Ако успемо да о Богу кажемо какав је сад, нисмо рекли какав је био јуче, а још мање какав ће бити сутра. Можемо рећи да ће бити другачији али не и какав ће бити…
Богу је потребан почетни услов, па зато мора да жртвује део себе престворивши своју једноту у еманат који извире из њега самог и у тачки сингуларитета се дели у двојство - потентно време и супстанцијални простор који на тај начин постају носиоци информација са Божијим геномом утиснутим у ново настали НеМир/Kosmos…
Бог је само животворност, све док у себи, од дела себе не створи погодну средину у којој ће се животворно престворити у живо. Само изван Бога, у НеМиру/Kosmosu може настати жив човек. То значи да Бог није директан творац живота већ само животворни подстрекач. Због тога он и побесни кад види да његов помагач - човек није аутомат јер поседује слободну вољу, па зато остварује божије замисли по властитој вољи и због тога често греши…
Све што еманира из Бога настаје САД у тачки сингуларитета која је далеко од нас на левој страни јер смо ми настали раније и приближавамо се тачки финалитета. Прошли смо дуг пут кроз време у застоју и сад нисмо далеко од последње препреке која представља светлосни зид на десној страни. Преостаје нам да га пробијемо…
НеМир/Kosmos насатаје, траје и нестаје у исто време, па је зато бескорисно наглабати о његовој старости jер је нема… НеМир није ни стар ни млад. НеМир јесте ОВДЕ!!!
ОНДЕ где смо били, ОВДЕ где јесмо и ТАМО где ћемо бити је више од САД!
Бог је био бепомоћан све док је био сам у СвеМиру - у властитој самоћи. Није могао да се окрене и погледа иза себе. Окружен тамом, није схватао да је ништавило. Био је немоћан све док није створио алатку - човека, уз чију помоћ почиње да упознава себе. Кад је то схватио, створио је нешто, створио је човека и заједно са њим постаје свемоћан…
Све што настаје од божијег еманата сад и прествара у било шта, разликује се од Бога. Разликује се и од нас јер је настало пре нас и поред тога што се и ми још увек налазимоу сад. То што се покренуло и што ће се кретати, извире одувек, еманира из Бога и догађаће се заувек. Последица еманације дела Бога је узајамна повезаност Бога и свега проистеклог из њега. Ми се налазимо близу тачке финалитета где почињемо да личимо на Бога…
Бог престаје да буде незамислив, непојмљив и неопипљив. Његова замисао, његов смисао, проистекао из њега самог је очигледан: то смо Ми! Чудимо се и питамо ко смо, где смо, шта смо и куда смо се упутили?
Крећемо се божијим сазана а да тога нисмо ни свести. Верујемо да Бог има одговоре на сава наша питања па покушавамо да их добијемо од бога. Пиљећи у небо, хиљадама година молимо га за одговор који је увек исти. Мук! Обраћали смо се на погрешну адресу у вери да ћемо га добити од њега. Окренимо се себи, и све одговоре који су нам потребни открићемо у нама, јер ми смо То слично Богу. Ми смо Смисао способан да мисли као Бог…
Бог је обавио свој део посла - створио је нас. Створивши човека, Бог је надмашио себе и уз помоћ човека наставља да смишља, осмишља и ствара… Нешто ми говори да ни сам Бог не зна у какву се авантуру упустио створивши НеМир и човека поред себе…
Човек је дужан да се избори за равноправни однос са Богом јер на тај начин стиче право да мења свет око себе и за себе и дели га са Богом…
Кад човек постане оно што му је суђено, а то је да се обоготвори, схватиће шта Бог од њега очекује. Шта мора да учини не би ли се још више приближио Богу и стекао право да му поставља захтеве и на крају постане његов равноправни сарадник или можда нешто више…
Разлика између ПраБога и Бога сад је што је ПраБог примитивнији од Бога са човеком. Створивши човека од себе самог, ПраБог је evoluirao. Престворио се у Бога на вишем нивоу. На тај начин Бог и обоготворени човек постају сарадници без чврстих веза што дозвољава човеку да плови кроз БезКрај на властитој барци опремљеној картама, компасом и познатим курсом …