СВЕ(Т) СЕ ТАЛАСА
СПРЕГА ДУБИНСКИХ/СКАЛАРНИХ И ПОВРШИНСКИХ/ХЕРЦИЈАНСКИХ ТАЛАСА
СвеМир/Тачка је полазна тачка, немерљива је, зато што је безгранино велика и мала у исто време, било где се налазила у себи самој, може и мора да буде полазиште процеса који јој из основе мењају облик и садржај. Полазна тачка се претвара у догађај који мирује, док чека да се покрене и прествори у извор догађања. Тачка је на почетку, у средини и на крају, једна те иста тачка која се не креће. Растезањем се претвара у две димензије, мирује и показује правац некретања. Покретањем непокретног, таласањем безтелесног, део СвеМирног мора се узнемирио и почео да ЕМАНИРА... Разтезањем СвеМирне тачке она се напреже, разтеже се и дели. Од фрагмената се стварају безгранично дуге, животворне нити, које се, прошавши кроз Хаос, намотавају свака у живо ”клупче” које стиче димензијалност и индивидуалност...
Потентно време и супстанцијални простор јесу примарни деривати нултог елемента који се налазe лево на врху Мендељејеве таблице елемената...
МЕТАФИЗИКА СВЕСТИ И СВЕСНОСТ О ФИЗИЦИ
Док се бавим метафизиком свести, моје свесност изучава собство заробљено у физичкој љуштури са којом ствара асиметрични склад...
Ако је предмет моје свесности изучавања свести o физици, моја свест може да напусти физички део бивства и почне да га изучава са стране... Моје собство/дух/матрица може да изађе из телесног затвора, али не може да оде далеко и задржи се ван њега предуго јер је повезана танком нити све док не открије разлику између:
Бити жив? У затвору!
Доживети живот? На ободу!
Живети живот? У безконачности!
Теоретски физичар Paul Davies је уверен да: ”...природне науке отварају сигурнији пут ка Богу, чак и од религије.”
Хегел је схватао Бога као ”...свуда присутно продирање бесконачног у коначно”.
(ја бих рекао: ...стапање безграничног са безконачним - свепросторно са свевременим)
Werner Aber, швајцарски генетичар и добитник нобелове награде је убеђен да иза његових изтраживања стоји Творац. ”Бог је тај који је створио нешто што се организује само од себе. Био је довољно лукав да ствари тако изпланира како не би морао стално да интервенише.
Frank Tipler, амерички професор математичке физике у књизи ”Физика безсмртности”, не само да објашњава Бога, већ тврди да: "...физичари егзистенцију Бога могу на исти начин да представе као и особине неког електрона. Универзум је џиновска мрежа неурона ...” према мишљењу Типлера.
--------------
За iluziju верујемо да је стварност
За стварност верујемо да је iluzija
Простор је супстанцијалан
Време је потентно
Време у простору или време и простор?
Све до скоро, давали смо материји већу ”материјалност” него што заслужује. Сад знамо да је запремина атома у каменој секири или молекулу водоника празан… изоставио сам реч простор. У нaставку, схватићете зашто…
И поред своје ”празноће”, камена секира може да разбије лобању једним замахом руке чије кости и мишићи такође јесу највећим делом празни али и поред тога имају довољно снаге да то учине. Што значи да мишићи однекуд црпе силу која се преноси на камену секиру а ова на нечију лобању, која, и поред тога што је такође ”шупља”, јесте чврста и пружа велики отпор да не буде разбијена…
Овде имамо посла са каменом секиром, руком и лобањом који су ”празана илузија”. Решење овог проблема лежи у преиспитивању ”пуности” материјала од кога је сачињена секира, рука и глава, јер морамо да им дамо далеко мању супстанцијалност него што смо им до сада придавали…
То значи да је и мишић, док мирује, отелотворен супстанцијални простор и потентно време. Кад се покрне да зада ударац, прествара се у масу/енергију…То може да буде одговор (под сумњом) на питање зашто је сила тешко објашњива/уочљива и још увек за нас непознатог порекла, за разлику од материје у облику камене секире, за коју верујемо да знамо све о њој кад нас треснула по глави…
Ми знамо да је кинетичка енергија пренета кроз мишиће у у камену секиру обавила тај посао, јер је пре тога њена маса требало да буде равна нули...?
Ако комад парма шунке ставимо на вагу негде у Италији тежиће 1 кг. Ако шунку и вагу пошаљемо русима на свемирску станицу Мир-2 и тамо је меримо, због недостатка гравитације, шунка ће тежити 0 кг... И поред тога, рус може да поједе комад са уживањем...
А сад да видимо шта ће се десити ако га американац због нечега изнервира и рус одлучи да га шунком тресне по глави? Оба лебде у безтежинском стању. Русу је потребан чврст ослонац ако жели да зада ударац који нема јер лебди без тежине. Да би примио ударац, американац мора да стоји на чврстом ослонцу, али и он лебди...
Кад рус замахне да зада ударац, одлетеће у супротном правцу - лупиће главом у зид станице. Ако американац прими ударац, десиће му се то исто. Лако можемо да закључимо да овде недостатак гравитација игра главну улогу...
Рука је само полуга која замахује и повећава силу гравитације док разбија лобању, али то може да се деси само на површини земље где осећамо силу гравитације као чврст ослонац... (објашњење је доста нејсно - конфузно)
”Пуноћа” и ”празноћа” атома
Да ли је атом пун или празан?
Атоми и молекули су настали од дела потентног времена и супстанцијалног простора који су ”сировина” потребна за престворбу у Материју…
Узмимо два атома водоника повезаних у један молекул. Атоме повезује невидљива нит. Они играју аргентински танго витлајући се френетично у круг…
Ако га посматрамо са стране, видећемо дифузни облачић који крије празнор који је преостао после настанка водоника. Грешимо ако поверујемо да је испуњен простором...
Један атом је набијен супстацијалним простором а други потентним временом где можемо да уочимо различитост истог. Ротирањем првог око другог стварају властиту пуноћу - волуменозност. То чини да постају градиван али не и динамичан пар, јер се атоми крећу у празнору који је преостао пошто су простор и време сажети у два атома водоника. Кретање атома у празнору је незамисливо...
Раздаљина међу атомима одређује просторност атома у коме први представља градиво а други гориво. Најмања јединица градива/простора је трун а горива/времена трен који наизменично преузимају улогу један од другог...
Овај процес се непрестано понавља. На тај начин је настао и први прамолекул који се ствара, прествара и саморепродукује...
Престварање може да измени етеричну супстанцијалност простора претворивши га у материју. Време које је преостало се претвара у енергију и заједно са материјом оставља иза себе непознаницу изван материјалног света.
Из ове заврзламе ћемо се извући уз помоћ нових појмова који ће довести све на своје место...
Тo су:
празнор => антипростор
понор => антивреме
Ове појмове ћемо разумети ако схватимо и прихватимо да је материја хомогенизован простор а енергија загрејано време...
Космо-биолошки процеси стоје иза стварања свих врста енергије (задатак метафизике је да их објаснни)
Од простора и времена настаје градиво и гориво
Од градива и горива настаје материјал и енергија
Од материјала и енергије настају протеини и био енергија
Од протеина и био енергије настаје тело и душа...
Ово доста збркано писаније је полазна тачка за размишљање које може да нас одведе до нечег новог или заврши у корпи за отпатке...
----------------------------
Тесла: Шта је кретање?
”Život jeste i uvek će biti jednačina čije je rešenje neuhvativo, ali ona ipak sadrži određene poznate činjenice. Sa sigurnošću možemo da kažemo da je život kretanje, iako nedovoljno poznajemo njegovu prirodu. Za kretanje je neophodno telo koje se pomera i sila koja ga potiskuje i pomaže da savlada otpor. Čovek, uopšteno, je masa koju potiskuje sila. Otuda se i opšti zakoni u carstvu mehanike koji važe za kretanje, mogu primeniti i na čovečanstvo.”
Ми још увек не знамо шта је живот али смо на правом путу да дођемо и до тог одговора. Кад то постигнемо, имаћемо и математичку једначину која мора да буде врло једноставна...
Ако је живот кретање, ми морамо да се вратимо на почетак, када је владало стање безвременског мировања и одатле почнемо са реконструкцијом свих процеса који су нас довели до тачке где се сад налазимо. Морамо открити где, како, и зашто се све покренуло. Ко је био непокретан покретач и какву је намеру имао...?
Тесла је о животу рекао врло мало али је за Живот учинио несхватљиво много. Био је један од ретких људи који је, још док је био на земљи, живео живот за разлику од скоро свих нас који смо живи-животаримо, али о животу не знамо ништа. Тесла је прошао поред пећине у којој су људи згурено чучали без жеље да их просвети јер то није био његов посао. Угледао их је живе али несвесне да су далеко од живота. У руке им је ставио бакљу која ће им помоћи, да скупе храброст и пронађу излаз. Кад то учине, обасјани сунцем, кренуће у сусрет животу...
----------------------
А сад о проблему кретања:
Анимација на врху и на дну изпод свих текстова може мало да нам помогне да схватимо комплексност кретања...
Илузорно и стварно кретање
Замислимо да смо нас троје. Сваки од нас у левој руци држи лопту од растегљиве масе попут желеа. Ја је држим са пар прстију и левом руком је витлам у круг у правцу казаљке на сату. Један део ми је у руци а други део почиње да се разтеже у облику спирале око руке, дok трећи део служи као клатно и удаљава се све више од моје руке док не стигне до руке оног до мене. Кад је стигла до његове руке, он граби трећину кугле а ја у истим тренутку изпуштам моју трећину. Између дела кугле коју сам држао у својој руци и дела који је у руци оног до мене је нит разпете, напете треће трећине масе која тежи да се поново сажме и поново поприми облик лопте. Ако се овај процес понови више пута, посматраћемо део лопте која мирује у мојој руци, другу трећину која се разтеже и трећи део који се све више приближава руци оног до мене...
То значи да једана трћина масе мирује у мојој руци, друга трећина се разтеже и претвара у дугу нит која се не креће нити мирује али можемо приметити неку врсту покретања које повезује прву трћину масе у мојој руци која се креће према другој руци где се цела маса опет претвори у куглу и мирује један трен пре него што се понови витлање, разстезање и покретање...
Можемо да закључимо да лопте као целине увек мирују док се налазе у једној од руку. Кад се покрену/поделе, прва трећина се не креће, трећа трећина за тренутак креће, а иза себе оставља другу трћину у облику нити која се не креће нити мирује већ се напиње и разпиње што није ни кретање ни мировање. Динамичка сила која се ствара витлањем руке се преноси на лопту која почиње да се дели на три дела. Други део у облику нити се напиње док ”краде” силу из руке која је пренета на лопту коју витла и преноси силу из прве трећине у трећу трћину...
Улога дела лопте разтегнуте у нит је да гура део лопте испред себе и вуче део иза себе. Можемо бити сигурни да распета нит служи као спона која повезује некретање са покретањем делова лопте које непрестано мењају улоге. Приликом разтезања, нит раздваја делове лопте а кад се сажима она их спаја. Док витла два дела масе, прва рука витла у круг две трећине масе, док прва трећина мирује у руци.
Распета трећина масе је набијена гравитационим силама...
Гравитационе силе поседују материјалне особине...
Земљу и месец повезује невидљива нит...
Друга трећина се разтеже и претвара у напету нит, а трећа трећина у облику трећине лопте креће према десној руци. Само у једном трену обадве полукугле се налазе свака у својој руци и тада обадве мирују. У том тренутку се целокупна кинетичка енергија налази, ”замрзнута” у трећем, разтегнутом делу који се не креће нити мирује све док рука на левој страни не изпусти свој део...кад то учини, цела маса следећег тренутка се налази у руци на десној страни. Целокупна кинетичка енергија је потрошена за кретање до друге руке која понавља поступак прве...
Друга рука понавља витлање кугле према трећој руци. То значи да се лопта као целина не креће док мирује у другој руци све док је не завитла и понови цео процес... Анимација изнад може да помогне да се схвати шта хоћу да кажем...
Алгоритам некретања:
Кратко речено, ми овде можемо да уочимо три врсте ”кретања”: некретање прве трећине, разтезање/сажимање друге и покретање треће трећине кугле, што нису ништа друго до различити облици мировања! Прва трећина лопте мирује у првој руци, друга трећина се не креће већ само напреже и разтеже - пуни се кинетичком енергијом а трећа трећина се само покреће док не стигне до руке на десној страни и пређе у стање мировања. Прва трећина је статична референсна тачка, друга је низ динамичних тачака које све заједно стварају илузију кретања и трећа је имагинарна, Фукујамина тачка. Не знамо кад је престала да се покреће и кад ће поново да се некреће. Сажимањем и растезањем, и преносом набоја од руке до руке, на први поглед, лопте опонашају честице а њихово растезање гравитационе таласе. (морамо да преиспитамо начин деловања гравитације и уместо само привлачења, схватимо и прихватимо да гравитација гура и вуче у исто време јер смо приметили да прва тећина кугле гура а трећа трећина вуче). На тај начин је створена илузија кретања у НеМиру...потребан је велики интелектуални напор ако желимо да схватимо суштину (не)кретања...
Mировањe и некретањe, догађај и догађање, најлакше ћемо схватити док седимо у возу и кренемо на пут. Ушавши у купе, и док у њему седимо на почетној станици, наше путовање постаје догађај. Кад воз крене, догађај се претвара у догађање - разтезање а кад стане на првој станици, догађање се опет претвара догађај - сажимање. Улога станица је двојака, оне заустављају и покрећу, разтежу и скупљају време у једну тачку. На тај начин покретање и мировање постаје стокатично - изпрекидано, скоковито. Док се креће, воз/кретање се ”таласа” - разтеже се, а док мирује у станици, воз се сажима - скупља у тачку - честицу.
Ми живимо у систему који дозвољава репродуктивно и фиктивно кретање. То заначи да су само та два (не)кретања доступна нашем поимању. Стварно кретање се одвија у другачијем систему и подчињено је другачијим законима од закона у систему у ком се ми сада налазимо и у њему ”крећемо”. Не знамо зашто нам тај систем није доступан па зато морамо открити шта је потрeбно да учинимо, пре него што доживимо и стварно кретање...
Репродуктивно некретање ћемо најлакше схватити уз помоћ једне метафоре:
Узмимо једну танку капиларну цев од провидне пластике напуњену хранљивим раствором жуте боје. У леви отвор убацимо бактерију плаве боје. Одмах ћемо приметити једну плаву тачкицу која је почела да се ”креће” са лева на десно. Ми знамо шта се дешава у капиларној цеви која нам осликава једнодимензијалност. Ми меримо брзину репродукције бактерије али никакао и брзину њеног кретања, јер се у цеви кретање не догађа. Бактерија се репордукује у линеарном времену и скученом простору и свака новонастала мирује...
Уместо капиларне цеви, можемо да узмемо стаклену плочу премазану хранљивим раствором. На њој, бактерија стављена на средину плоче почиње да се експлозивно репродукује на све стране у две димензије где је и њихово време дводимензијално...
У посуди пуној раствора, где се бактерија неометано репродукује на све три стране заједно са временом, локално време стиче и трећу димензију...
То важи и за наше кретање које је мало друкчије док се ”крећемо”. Ми се крећемо метафизички и физички у два различита правца који нам омогућују различите брзине ”кретања” па морамо признати да смо ми дводимензијална бића која живе на дводимензијалној површини. Још увек не знамо како да стекнемо и трећу димензјалност. За сада ми о физичком - репродуктивном некретању знамо све или верујемо да знамо све. Постоји кретање у односу на мировање ...и баста.., или?! У сваком случају, за такво кретање нам је увек потребна подлога физичке природе и одговарајући мотор: за птицу крила и грудни мишићи, као и ваздух који је подлога која омогућује кретање. За Голфску струју вода, сунчана енергија која ће је загрејати и хладна непокретна вода која ствара обале и дно ”корита”. За крв срце које ће га пумпати и крвни судови кроз које ће тећи. Ово правило важи и за цео НеМир/Kosmos који је само мањи део далеко веће целине...
О метафизичком кретању нисмо рекли ни речи, тек по неко од нас наслућује да постоји, па и о томе морамо да кажемо нешто о стварном кретању о ком огромна већина људи нема појма да уопште постоји...
Нас интересује каква је то подлога која омогућује метафизичко кретање? То мора да да буде мисаона подлога. Неко ко живи у свету маште и илузија ће одмах рећи да се време и простор налази свуд око нас. Ако му кажемо да смо ми извор времена које настаје као производ анихилације дела нашег бића, неће нас схватити, нити бити способан да нам постави неколико сувислих питања која би изнудила одговоре да му помогне да схвати суштину времена и кретања...али отом по том...)
Кажу да је време је новац. Новцем можемо да купимо ”време”. Ако немамо нoвац, морамо да пешачимо до радње ако желимо хладно пиво. Тај пут до радње плаћамо са доста ”времена”. Ако имамо мало новца, купићемо бициклу и зарадићемо на времену. Са мало више новца ауто, а са много више приватни авион који нам нуди велику брзину и могућнуст пробијања звучно - временског зида. Незадовољни и са тим, можемо да се ујединимо и направимо ракету са којом можемо да прескочимо гравитационо - временски зид и отргнемо се из њених окова. Пошто и то учинимо, пред нама ће се наћи последњи, светлосно - временски зид, који нас дели од потпуно другачијег система, који ће нас натерати да прескочимо и тај зид ако желимо да се покренемо и најзад кренемо у сусрет прошлости... Тек тада ћемо схватити разлику значења речи: ”Ја сам кретање” и ”Ја се крећем”...
Време и простор не постоје док их не замислимо
Замишљање је стварање времена и простора који су подлога по којој се крећу наше мисли...
Време - нузпроизвод интелектуалних напора, неопходно је увек кад желимо да решимо неки проблем... Конструктор ракете није направио само материјално средство које се брзо креће већ и матрицу - анихилат његове свести која је уграђена у ракету. Други део мисаоног анихилата је престворен у време/простор који чине подлогу која омогућује кретање ракете. Не треба заборавити да је и простор производ истог напора конструктора. Престварањем замисли у простор и време, почиње метафизички део стваралачког процеса и иде заједно са материјалним напретком, уз чију помоћ човек проширује своје хоризонте да би се кретао брже и видео даље. Конструктор, конструкција и временско/просторна подлога која омогућује кретање, чине нераскидиву целину духа и важе овде у нашем делу света...
Пробијањем светлосног зида, кретање постаје могуће
Распад било ког система на две компоненте чини да једна од њих почиње да се креће у односу на другу која остаје непокретна, па на тај начин постаје подлога која омогућује кретање другог дела који се покренуо. У нашем моделу, диск игра улогу подлоге која омогућује некретање по њему, а трака кретање...(погледајте анимацију на дну ове странице)
Ентропија је извор кретања...
Кретање спречава ентропију свега покренутог...
1. Извор кретања, објекат који се креће и подлога која омогућује кретање чине недељиву целину. Ову тврдњу је најлакше схватити ако посматрамо Голфску струју. Извор њеног кретања је сунце које загревањем покреће топлу воду која тече коритом од хладне. Распадом система на топло/хладно прети му ентропија па се поставља питање да ли може да је избегне? Све док сунце снабдева енегијом део воде која је дисипира, налази се далеко од ентропичне равнотеже...
2. Кретање је могуће једино ако постоји објекат који се креће, подлога по којој се објекат креће, референсне тачке које омогућују посматрање и мерење кретања и на крају посматрач који га посматра и мери.
3. Посматрач може бити то што јесте једино ако се налази изван система у коме се одвија кретање...
4. У затвореним системима је могуће једино релативно кретање што није ништа друго до присилно некретање, за разлику од отворених система где је могуће кретати се или мировати. Присуство посматрача у систему у коме се догађа кретање га чини релативним.
Да ли постоји само једна врста кретања или их има више?
Да ли кретање линеарно, кружно или спирално?
Каква је разлика између тврдње: ”Ја се крећем” и ”Ја сам кретање”?
Каква је разлика између фиктивног и креативног кретања?
Ако се ја крећем, крећем се у односу на једну чврсту референсну тачку или више њих. Aко сам ја само кретање, референсна тачка je у мени, креће се заједно са мном истом брзином. У том случају, ја се крећем и мирујем у исто време. Шта сам ја? Кретање, што значи да нисам ни субјекат ни објекат, или сам субјекат који се креће у односу на нешто, па зато морам да сазнам шта је то...? Ток било које врсте може да пролази поред нас без нас или да нас понесе са собом
КАКО ДОКАЗАТИ ДОПЛЕРОВ ЕФЕКАТ?
Посматрач који мирује на писти, посматра три ракете које полећу у исто време. Све три су за њега постале прошлост чим су нестале иза његовог видокруга. Он је регистровао време и старт ракета и не зна шта ће се после тога десити...
Посматрач који седи у свемирској станици далеко изнад површине земљеје пасивно посматра три ракете које пролазе поред њега једна за другом. Закључује да се рекете крећу различитим брзинама. Најбржа је прошла поред њега и оставља црвени траг иза себе. Друга му прилази великом брзином и шеље му плаво светло . То че се поновити и са трећом ракетом. Доплеров ефекат му говори да се размак међу ракетама непрестано повећава и ако се крећу у истом правцу. Из тога закључује да се ракете крећу различитим брзнама!
Пилоти седе сваки у својој ракети и не знају да њихове ракете имају различите снаге мотора и брзине. Први пилот седи у најбржој ракети и види иза себе две ракете које се све више удаљавају од њега. То закључује по Доплеровом ефекту светлосних сигнала црвене боје на ракетама иза њега. Црвени помак друге ракете је мањи од помака треће из чега закључује да је друга ракета бржа од треће а он бржи од обе ракате...
Други пилот који се налази између прве испред себе и спорије ракете иза себе. И он зна за Доплеров ефекат. Збуњен је, јер види помак ка цревеном светлу на обадве ракете. Не зна да ли се креће или мирује у односу на своје колеге јер нема чврсту референсну тачку поред себе да види дали се креће или мирује...
Трећи пилот је у најтежем положају јер испед себе види две ракете које се све више удаљавју од њега. Без чврсте референсне тачке не зна да ли најспорије креће, мирује, или пада назад на земљу...?
Кад у даљини угледају свој циљ ослободиће се неизвесности и схватиће да су ишли у истом правцу...