Click here to edit.
Klicka här när du vill redigera.
Епистемологија је самоспознајна визија - визија која се(бе) препознаје
Д.Б.
”Оно у шта сви, чврсто и без резерве верују има све изгледе да буде нетачно”
Валери
ПРВИ БЕЗБОЖНИ ЗАКОН
(закон биолошког настанка)
НИ ЈЕДАН ФРАГМЕНТИРАН СИСТЕМ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ДЕЛИ У НЕДОГЛЕД, ВЕЋ ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ МОРА ДА СЕ РЕИНТЕГРИШЕ…
Кад кажем Безбожни закон, не тврдим да тај закон није настао његовом вољом и поред тога што је Бог изгубио делимично, или сав утицај на даљњи процес престварања његовог еманата.
Овде само престаје активна улога Бога, и он постаје посматрач, препуштајући информацијама уграђеним у Еманат произтекако из њега самог да обаве свој део посла и да, условно речено, еволуција преузме од њега активну улогу...
--------на Елити 12-2-13 18:00 сати
Ovaj zakon ne dozvoljava prioritetno pravo na vodstvo, umesto toga namece zakon jacega, Darvinizam u najprimitivnijoj formi. Zabranjuje istupanje iz stroja, komuniciranje i samostalno delovaje. Ovaj zakon stvara uslove za brz kvantitativni rast pa je zbog toga neophodan.
1. Превелика комлесност или упрошћеност је пасивна дисхармоничност која води у фазни прелаз - Хаос - Преуред... (Сахаров је сматрао да је фазни прелаз био узрок настанка праматерије).
2. Бог и хаотични НеМир/Kosmos јесу комшије уз чију помоћ Бог преуређује своје двориште...
3. На супротној страни од статичне симетрије једног где се ништа не догађа, настаје складна асиметричност двојства...укрштање, оплодња, растварање, стварање, престварање, репродукција...(овог тренутка, док пишем, слушам интервју са Павићем који говори о јеврејској тврдњи да је потребно двојство не би ли се упознала истина. Откривање двојства у себи и упознавање жене у мушкарцу и обрнуто. Говори о здрављу, срећи и љубави. Звучи ми егоцентрично. Ја говорим о снази, знању и храбрости кад хоћу да кажем нешто о љубави. Говори и о укрштању - неукрштању вечности и времена...?)
4. Целина је другачија, већа је од њених делова
БОГ ОТКРИВА ЧОВЕКА
ЧОВЕК СКРИВА БОГА
ПСИХА СТВАРА МОЗАК
МОЗАК СТВАР ПСИХУ
Физика свести и свест о физици су узајамно повезани, без схватања првог проблема, немогуће је схватити други. Нема сумње да је извор свести физичке природе... ми смо за то живи пример, па је зато поимање физичког света неизбежно у свести која га непрестано прати..? Интуитивно поимање није довољно, потребна нам је интелектуална обрада дифузне претставе односа физичког и психе јер тек тада можемо да их вербализујемо и о њима комуницирамо. Ми то морамо да учинимо и ја ћу са великим задовољством покушати да допринесем решењу проблема.
МОЗАК ЈЕ АНИХИЛАТОР
Тело дисипира а мозак анихилира материју и ствара свест (психу) и обрнуто, што значи да ми имамо посла са два субјекта који су нераскидиво повезани. Више не морамо да се бавимо моделима где је објект увек зависан од субјекта о којем не можемо ништа сазнати. Уместо модела тип: уметничко дело - уметник (грчки модел), парна машина - гориво, код којих ми можемо да студирамо уметничко дело али не и уметника, часовник али не и часовничара... Треба да схватимо да са моделима не можемо далеко стићи јер исувише упрошћавамо стварност, морамо правити разлику између карте и терена, па је најбоље све досадашње заменити правим: Човек сам је једини модел, човек је у исто време и карта и терен, другим речима он је субјекат, самосталан је у односу на спољне факторе па је зато равноправан, најзад смо дошли до правог односа. Два аутономна субјекта која стреме ка истом циљу покушавају да успоставе директну комуникацију али због трећег механичког дела који се налази између у томе тешко успевају, па нам је сада лакше да схватимо немогућност перманентне комуникације човека са космичком свешћу. Између свести без тела и човека испречило се тело без свести (монотурбулентни процес).
КОСМОС ЈЕ МАТЕРИЈАЛИЗАТОР СВЕСТИ (чије)?
Ако је тело без духа примитивно а дух без тела исувише етеричан, нешто нам говори да су ова два дела нераздвојна, два различита облика истог. Основна супстанца од које је настао Космос је једна, само што може да поседује различите особине. Ако тврдимо да тело у себи крије духовност (свест) која извире из материјалног дела, још увек нисмо одговорили на питање шта је духовност и на који начин настаје у материјалном универзуму?
Традиционални панпсихизам не решава проблем односа душа/тело већ га помера уназад и одлаже његово решење.
Тријализам решава проблем супростављености идеализма, материјализма, дуализма и панпсихизма јер у њему има места за све, сви су стварни и истинити, сви могу и дужни су да обављају свој део посла.То стога што свеобухватност не трпи искључивост. Слојевитост природе захтева различите методе проучавања њених слојева, па проучивши један слој не смемо да уобразимо да смо сазнали све и о осталим, јер су сви различити...
Тријализам је систем који на једној страни има дуалистички (динамичан) а на другој монистички (статичан) систем. Сваки од њих понаособ је затворен систем али обадва заједно стварају систем где је могуће прелазити из једног у други па зато сви заједно чине недељиву целину и спречавају дуалистичке системе да се затворе и постану статични а статичне да се отворе и постану извор динамичних система. Због тога је водоравна осмица која симболизује вечност погрешна и треба је заменити ТРОСМИЦОМ.
Тријализам спаја кретање и мировање у нераскидиву целину, време које мирује и време које је у покрету. Пред нама је модел који нам је недостајао и који је достојан наследник класичног модела који је одиграо своју улогу, почиње да смета и зато је потребно ослободити се од њега. Судбина свих теорија је да се једног дана претворе у корисне заблуде а њихови аутори који су словили као ненадмашни генији у корисне будале. То је тако јер је данашња истина неизоставно сутрашња заблуда. Преостаје јос само ЗАБЛУДА КОЈА ОПСТАЈЕ, заблуда без које се не може. Ми морамо да је откријемо јер је она последња препрека која се налази између нас и вечности. (Касније ћу се вратити овој заблуди и покушати да објасним која је иако је то скоро немогуће учинити).
Вербализација мисли није могућа, вероватно зато што структура мисли то не дозвољава. Мисао је незамислива. Замисао нам то дозвољава, ми можемо да опишемо то што смо замислили, па је неопходно објаснити разлику између мисли и замисли.
Ако ставимо комад леда у шерпу са топлом водом њена температура ће се смањити али то неће имати никаквог утицаја на температуру ваздуха у соби, остаће иста као што је била. У шерпи је дошло до ентропије локалног карактера. Ја тврдим да је и ентропија космичких размера локалног карактера у односу на окружење па зато нема никаквог утицаја на "ваздух" који је око њега. Кад утврдимо шта је то што окружује космос који познајемо знаћемо далеко више него до сада.
Повлачим ово што сам рекао изнад и понављам оно што сам рекао пре тога: Лед ће се истопити у води и смањиће јој температуру и на тај начин ће се изједначити температура воде и леда. Овде се ради о ентропији локалног карактера - у шерпи! Температура у соби ће остати иста као што је биле пре него што смо ставили лед у шерпу.
Где је воља?
Како воља настаје и где нестаје?
Када је воља слободна а када није?
Да ли је воља цензор или је мотор?
Да ли је савест ментор који врши надзор над вољом?
Да ли воља може без савести или савест без воље?
Да ли је вољи потребан узор и шта би то могло бити?
Рафинацијом нафте добијамо гомилу деривата: бензин, мазиво, дизел, сировине за влакна и пластику итд. Кад напунимо резервоар аута слободни смо да кренемо куд желимо. Бензин нам је пружио ту слободу. Није бензин слободан већ је покретач док је возач слободан да се креће куд жели али не колико жели. Количина бензина у резервоару одлучује о количини слободне воље возача. Воља је потрошна роба као и бензин...
Исто важи и за вољу: Воља је дериват свести и постаје покретач тела и духа и на тај начин га ослобађа, дозвољава му да се креће и мисли. Док ово типкам трошим вољу која се у току ноћи акумулира и напуни мој резервоар. Ако сам добро спавао, када се пробудим могу рећи да сам пун воље - енергије.
Право питање је да ли поседујем вољу? У том случају сам слободан да је трошим ако то желим. И тако све док не испразним резервоар...!
Метафизички корени свих парадигми јесте СвеМир...
Да ли ја, док пишем први космички закон, пре тога замишљен у мојој глави, постајем његов стваралац?
Да ли сам ја само открио постојање првог космичког закона?
Да ли човек заиста може да пише космичке законе ако нису постијали пре тога. Ако јесу, ко их је први написао?
О СЛОБОДНОЈ ВОЉИ
Да ли слободна воља постоји или не је питање које је погрешно постављено па зато на њега није могуће ни одговорити. Проблем је могуће решити ако слободну вољу посматрамо као динамични процес:
1. Стицање слободне воље.
2. Трошење и губитак слободне воље.
3. Понављање њене акумулације.
Слободна воља је производ систематског напора свести за њеном акумулацијом и рацоналним трошењем. За време акунулације ми нисмо слободни али имамо осећај да ћемо то бити и обрнуто. Кад смо слободни јер поседујемо слободну вољу, имамо осећај да ћемо је изгубити - потрошит. Због тога се ми трудимо да вољу рационално трошимо и у исто време стварамо услове да је поново акумулрамо.
Али пре свега морамо да сазнамо шта је воља и од чега је саздана.
У природи воље је да се креће и покреће све испред себе. Покренувши се, воља се интегрише са жељом и од непокретне свести добијамо динамични процес. Ако воља нешто жели, она мора то и да буде: Жели ли да гледа пејзаж мора да се претвори у око и створи пејзаж од око себе ако жели да га гледа. То значи да је воља пластична и динамична па зато непрестано мења облик. Један те исти облик не може никада да задржи превише дуго. Воља све може и све хоће па зато успева да постигне све што зажели.
Пожелевши нешто човек активира вољу а она заједно са универзалном вољом постиже задати циљ па ми не знамо колико је томе допринела наша властита воља а колико универзална. Сама воља је медијум кроз који се репродукује она сама и све њене манифестације. Човек који је плод воље је у исто време извор слободне воље коју отелотворава и заробљава. Комплетно предкосмичко стање је саздано између осталог и од воље.
Стварањем космоса свест се трансформише у дуалистички систем и бива заробљена у материјалном свету из кога непрестано тежи да се ослободи. Воља се може претворити у различите облике али никада није потпуно слободна. Интересантно питање је да ли се ми ослобађамо уз помоћ воље или се воља ослобађа нас? Да ли ми дозвољавамо ослобађање воље од нас самих као властито ослобађање? Интелектуални напор ослобађа слободну вољу да би једног одређеног тренутка достигао критичку масу воље, када воља успева да се ослободи материјалних окова и врати се првобитно стање.
Ако је слободна воља у нама против своје воље, да ли уопште постоји?
Ако је у нама добровољно да ли је слободна?
Да ли постоји разлика између неслободне и ослобођене воље?
+ Слободна воља - Без (не)воља
+Самовоља - Зловоља
Свест и воља
Акумулација слободне воље настаје паралелно са рађањем жеље па се тако СВЕСТ дели на две компоненте и стварају се предуслови за кретање јер самоспознаја без кретања није могућа. Воља и жеља су манифестације свести и први корак у трансформације која се наставља и претварају се у простор и време. На овај начин је процес стварања прекосмичког стања завршен.
Кретање у њему је фиктивно јер да би постојало реално кретање потребни су објекти одвојени од средине у којој се крећу и референсна тачка уз чију помоћ је могуће то кретање и регистровати. Без њих време може да се креће у односу на простор а не кроз простор или простор изван времена а не кроз време што значи да чим се покрену почиње њихова сепарација и настанак монотурбуленције која време претвара у енергију а простор у материју.
Настајање и трајање је повезано са процесима који непрестано мењају структуру одредјених система: преласком из бивствовања у хтење престаје трајање, почиње деловање а од жеље настаје воља која има ограничену трајност и увек се трансформише у нешто друго. Приликом трансформације задржава слободу избора у шта ће се претворити али никако не може избећи саму престворбу/evoluciju. Због тога је немогуће говорити о слободи воље већ само о дужини њеног трајања и начину њеног претварања. Настајање, трајање и нестајање су делови круга који се не завршава у једној тачци већ се завршна тачка налази изнад полазне и од ње почиње нови циклус настајања који има облик спирале.
Ja znam da sam samospoznatljiv, ja sam otelotvoreni deo Sveopsteg znanja koje je imaterijalne prirode. Ja sam znanje! Za pocetak je dovoljna samospoznaja. Posle toga put do znanja je otvoren...
ДОК ЖИВИМ, ЈА МИСЛИМ
ДОК МИСЛИМ, ЈА ОСВАЈАМ ВРЕМЕ И ПРОСТОР
ДОК ЖИВИМ, ЈА САМ ИЗВОР ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА
КАД МИСЛИМ, ЈА ОСМИШЉАВАМ ВРЕМЕ И ПРОСТОР
ДОК ЖИВИМ, ЈА МЕСЛИМ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ
КАД МИСЛИМ, ОД ТОГ "ТЕСТА" МЕСИМ СВЕ ШТО ЖЕЛИМ
ДОК ЖИВИМ, ЈА МОГУ МНОГО МАЊЕ ОД ХТЕЊА
КАД МИСЛИМ, БОРИМ СЕ ДА ЈАСНО СХВАТИМ
ДОК ЖИВИМ, ПО КОЈИ ПУТ СЕ ПРЕДАЈЕМ И ПАТИМ
КАД МИСЛИМ, НЕ ДАМ СЕ И ОСМИШЉАВАМ СЕБЕ
ПРВИ БЕЗБОЖНИ ЗАКОН
(закон биолошког настанка)
НИ ЈЕДАН ФРАГМЕНТИРАН СИСТЕМ НЕ МОЖЕ ДА СЕ ДЕЛИ У НЕДОГЛЕД, ВЕЋ ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ МОРА ДА СЕ ПОНОВО СЈЕДИНИ…
Кад кажем Безбожни закон, не тврдим да тај закон није настао његовом вољом и поред тога што је Бог изгубио делимично, или сав утицај на даљњи процес престварања његовог еманата.
Овде само престаје активна улога Бога, и он постаје посматрач, препуштајући информацијама уграђеним у Еманат произтекако из њега самог да обаве свој део посла и да, условно речено, ПРЕСТВОРБА/evolucija преузме од њега активну улогу...
Ovaj zakon ne dozvoljava prioritetno pravo na vocstvo, umesto toga namece zakon jacega, Darvinizam u najprimitivnijoj formi. Zabranjuje istupanje iz stroja, komuniciranje i samostalno delovaje. Ovaj zakon stvara uslove za brz kvantitativni rast pa je zbog toga neophodan.
Препреке било које врсте стварају отпор - хаос...
НеМир/Kosmos је мисаони експеримент Бога који је Он материјализовао…
Прави Ратник је синтетичка личност која поседује особине уметника, научника и политичара...
Да ли је могуће говорити о догађајима а да не употребљавамо појмове простор - време?
Ми смо жртве самообмане ако верујемо да земљу на којој живимо можемо претворити у рај. Она је увек била и биће пакао. На њој владају непроменљиви закони који нама не одговарају. Присиљени смо да пронађемо нови свет у коме владају закони који одговарају нашој природи. Пред нама су две алтернативе:
1. Да останемо у паклу - на земљи и пропаднемо…
2. Да напустимо пакао и упустимо се у Велику Авантуру