Разговор са Његошем
Бедем испред, бедем иза
и са стране
снага слаба,где сам, куда,
без помоћи
Помоћ спава, помоћ спава
пробуди се
Сам сам, како, ја не могу
помози ми
Помози ми, чујеш ли ме
зашто ћутиш
Бесмртан си, чег´ се бојиш
одговори
Грива грдна, очи бистре
ѕуби страшни
У руци ти златно сунце
осветли ме
Магла, магла, пут нема
дај ми сунце
Циља нем, не видим га
ту је негде
покажи га, осветли га
ти то можеш
Шта гед речем, куд год кренем
мркла тама
Ја кроз таму морам ићи
схваташ ли ме
Идем, идем, морам ићи
и стићи ћу
Јер ти си ми зубља жарка
изпред мене
Ти си стaо, посустао
ал` ja nisam
Јак сам као Црна Гора
познајеш ме
Језик твој сам ја издао
разумеш ме
Језик… зашто, а шта ће ми
моје дело!
Твоје сунце, нећу њега
хоћу своје
За истином ти си иш`о
и наш`о је
За истином и ја идем
где је, зашто
Ти то знадеш победниче
одговори
Уста хладна, уста ћуте
о ратниче
Зар победа мора бити
тако тешка
Не бојим се, победићу
као и ти
Спавај мирно, сањај снове
црногорске
Превисоко ти узлете
зашто паде
Сунце твоје беше мало
сам си био
одговор:
Змије знају, змије гмижу
ал` не лете
Газих змије, крв се моја
отровала
Крила моја без снаге су
опуштена
Коса њена међ` колена
зове, зове
Отров? Снага? варка нека?
Па нека је
О отрови, о мишице
отроване
Не сеците крила своја
да пузите
Ал` крила одсечена,
на колена!
Кости вире, месо трули
глава смрди
Знаш да не знаш, срам те било
Знадох више имах сунце
у рукама
Видех једно веће штоје
изнад њега
Пружих руку, севну муља
погоди је
Доле Ловћен, испод њега
дим црвени
Браћа гину, сабља сече
па се тупи
Гмижу црви, браћа моја
црви гмижу
У блату им глава лежи
ако јесте
Нити чује нити види
ослепела
Храна свињска, ждеру свиње
свиње масне
То је казна кукавици
издајнику
Издао је род поносни
гмаз плашњиви
Кад би знао за награду
што га чека
Нове снаге, бистре главе
уз тебе су
Знаш како ћеш, сам не можеш
помоћ ту је
Снага млада, ум блистави
за награду
Награда је дело ваше
изнад мога
И веће је и сјајније
видео сам
Не чекајте, стрх је терет
храброст води
Истина се сама ствара
немој стати
Нек се она креће напред
ти је прати
Снови ваш, истине су
на планини
Попењи се на планину
видећеш је
У рукама ништа друго
већ је варка
А варка те увек води
у превару
Превари се, ја је узех
сажеже ме
КРЕТАЊЕ - ТАЛАСАЊЕ - ЗРАЧЕЊЕ
(Најновија верзија подложна испрвци)
Замислимо да смо први у дугом низу људи десно од нас. Сви у левој руци држе лопту од растегљиве масе попут желеа. Део лопте држе прстима а други део виси ван шаке. У истом тренутку сви почињу да витлају други део кугле у працу казаљке на сату. Први део нам је у руци, други део почиње да се разтеже у облику спирале око руке, дoк трћи део служи као клатно и удаљава од наше руке док не стигне до руке најближег нама. Кад је стигла до његове руке, он је граби а ја у истим тренутку испуштам моју трећину коју напети део вуче према руци оног до мене. Између дела кугле коју сам држао у својој руци и дела који је у руци оног до мене је нит распете/напете треће трећине масе која повезује и у исто време раздваја делове кугле. Кугла тежи и успева да се поново сажме и поприми облик лопте у руци оног до мене кад пустим трећину из своје руце. Ако ја имам пуну корпу кугли и овај процес поновим више пута, видећемо део лопте које мирују у рукама сваког од нас, другу трећину која се растеже и трећи део који се налази у руци оног до мене стварају таласање у три димензије...
Можемо закључити да лопта као целина увек мирује док је држимо у рукци. Кад се руке покрену, покрећу се и кугле у њој. Тада видимо да се покрећу ка десној руци док прва трећина још увек мирује у руци. Друга трећина почиње да се растеже. Трећа трећина почиње да се покреће. Прва трећина се не креће, трећа трећина за тренутак мирује, а иза себе оставља другу трћину у облику нити која се не креће нити мирује већ се напиње и разпиње што није ни кретање ни мировање...
Сила која се ствара витлањем руке се преноси на лопту и пуни је кинетичком енергијом која се дели на три дела. Други део у облику нити се напиње док ”краде” силу из руке која је пренета на лопту коју витла и преноси силу из прве трећине у трећу трћину...
Улога дела лопте разтегнуте у нит је да гура део лопте испред себе и извлачи силу из другог да би је пренела другом делу пред себом да би стигла до следеће руке. Можемо бити сигурни да распета нит служи као спона која повезује некретање са покретањем делова лопте које непрестано мењају улоге. Приликом разтезања, нит раздваја делове лопте а кад се сажима она их спаја. Док витла два дела масе, прва рука витла у круг две трећине масе, док прва трећина мирује у руци.
Друга трећина се разтеже и претвара у напету нит, а трећа трећина у облику полулопте креће према десној руци. Само у једном трену обе полукугле се налазе свака у својој руци и тада мирују. У том тренутку се целокупна кинетичка енергија налази, ”замрзнута” у трећем, разтегнутом делу који се не креће нити мирује све док рука на левој страни не изпусти свој део...кад то учини, целокупна маса следећег тренутка се налази у руци на десној страни. Целокупна кинетичка енергија је потрошена за кретање до друге руке која понавља поступак прве...
Друга рука понавља витлање кугле према трећој руци. То значи да се лопта као целина не креће док мирује у другој руци све док је не завитла и понови цео процес... Анимација која се налази на мом сајту: putvodikrozsunce.Weebly.com може да помогне да се схвати шта хоћу да кажем...
Алгоритам некретања: Кратко речено, ми овде можемо да уочимо три врсте ”кретања”: покретање прве трећине, разтезање/сажимање друге и некретање треће трећине кугле, је ништа друго до различити облици мировања! Прва трећина лопте мирује у првој руци, друга трећина се не креће већ само напреже и разтеже - пуни се кинетичком енергијом а трећа трећина се само покреће док не стигне до руке на десној страни и пређе у стање мировања. Прва трећина је статична референсна тачка, друга је низ динамичних тачака које све заједно стварају илузију кретања и трећа је имагинарна референсна тачка. Не знамо кад је престала да се покреће и кад ће поново да се некреће. Сажимањем и растезањем, и преносом набоја од руке до руке, на први поглед, лопте опонашају честице а њихово растезање гравитационе таласе. (морамо да преиспитамо начин деловања гравитације и уместо само привлачења, схватимо и прихватимо да гравитација гура и вуче у исто време јер смо приметили да прва тећина кугле гура а трећа трећина вуче). На тај начин је створена илузија кретања у НеМиру… Потребан је велики интелектуални напор ако желимо да схватимо суштину (не)кретања.
Mировањe и некретањe, догађај и догађање, најлакше ћемо схватити док седимо у возу и кренемо на пут. Ушавши у купе, и док у њему седимо на почетној станици, наше путовање постаје догађај. Кад воз крене, догађај се претвара у догађање - разтезање а кад стане на првој станици, догађање се опет претвара догађај - сажимање. Улога станице је двојака, оне заустављају и покрећу, разтежу и скупљају време у једну тачку. На тај начин покретање и мировање постаје стокатично - изпрекидано, скоковито. Док се креће, воз се таласа - разтеже се, а док мирује у станици, воз се сажима - скупља у тачку - честицу.
Живи смо у систему који дозвољава репродуктивно и фиктивно кретање. То заначи да су само та два (не)кретања доступна нашем поимању. Стварно кретање се одвија у другачијем систему и подчињено је другачијим законима од закона у систему у ком се ми сада налазимо и у њему ”крећемо”. Не знамо зашто нам тај ”други” систем није доступан па зато морамо открити шта је потрeбно да учинимо, ако желимо да доживимо и стварно кретање... ———— Репродуктивно некретање ћемо најлакше схватити уз помоћ једне метафоре: Узмимо једну танку, провидну капиларну цев у облику спирале и напунимо је хранљивим раствором жуте боје. У доњи отвор убацимо бактерију плаве боје. Одмах ћемо приметити једну плаву тачкицу која је почела да се креће навише. Ми знамо шта се дешава у капиларној цеви која нам осликава једну димензијалност. Ми меримо брзину репродукције бактерије али никакао и брзину њеног кретања, јер се у цеви кретање не догађа. Бактерија се репордукује у линеарном времену и скученом простору где свака новонастала мирује...
Уместо капиларне цеви, можемо да узмемо стаклену плочу премазану хранљивим раствором. На њој, бактерија стављена на средину плоче почиње да се експлозивно репродукује на све стране у две димензије где је и њихово време дводимензијално...
У посуди пуној раствора, где се бактерија неометана репродукује на све три стране заједно са временом, њихово локално време стиче и трећу димензију...
То важи и за наше кретање које је мало друкчије док се ”крећемо”. Ми се крећемо метафизички и физички у два различита правца који нам омогућују различите брзине некретања па морамо признати да смо ми дводимензијална бића која живе на дво димензијалној површини. Још увек не знамо како да стекнемо и трећу димензјалност. За сада ми о физичком - репродуктивном некретању знамо све или верујемо да знамо све. Постоји кретање у односу на мировање ...и баста.., или?! У сваком случају, за такво кретање нам је увек потребна подлога физичке природе и одговарајући мотор: за птицу крила и грудни мишићи, као и ваздух који је подлога која омогућује кретање. За Голфску струју вода, сунчана енергија која ће је загрејати и хладна непокретна вода која ствара обале и дно ”корита”. За крв срце које ће га пумпати и крвни судови кроз које ће тећи. Ово правило важи и за цео НеМир - Хаос где се одвија физичко некретање… О кретању у правом смислу те речи, не замо ништа!
О метафизичком кретању нисмо рекли ни речи, тек по неко од нас наслућује да постоји, па и о томе морамо да кажемо нешто јер о стварном кретању, огромна већина људи нема појма да уопште постоји...
(Нас интересује каква је то подлога која омогућује метафизичко кретање? То мора да да буде мисаона подлога. Неко ко живи у свету маште и илузија ће одмах рећи да се време и простор налази свуд око нас. Ако му кажемо да смо ми извор времена које настаје као производ анихилације дела нашег бића - мисли, неће нас схватити, нити бити способан да нам постави неколико сувислих питања која би изнудила одговоре који би му помогли да схвати суштину времена и кретања...али отом по том...)
Кажу да је време је новац. Новцем можемо да ”купимо” време. Ако немамо нoвац, морамо да пешачимо до радње да купимо пиво. Тај пут до радње ћемо платити са доста ”времена”. Ако имамо мало новца, купићемо бициклу и зарадићемо на времену. Са мало више новца ауто, а са много више приватни авион који нам нуди велику брзину и могућнуст пробијања звучно - временског зида. Незадовољни и са тим, можемо да се ујединимо и направимо ракету са којом можемо да прескочимо гравитационо - временски зид и отргнемо се из њених окова. Пошто и то учинимо, пред нама ће се наћи последњи, светлосно - временски зид, који нас дели од потпуно другачијег система, који ће нас натерати да прскочимо и тај зид ако жели да се покренемо и најзад кренемо у сусрет прошлости... Тек тада ћемо схватити разлику значења речи: ”Ја сам кретање” и ”Ја се крећем”...
Време и простор не постоје док их не замислимо Време, нузпроизвод интелектуалних напора, неопходно је увек кад желимо да решимо неки проблем... Конструктор ракете није направио само материјално средство које се брзо креће већ и матрицу - анихилат његове свести која је уграђена у ракету. Други део мисаоног анихилата је престворен у време/простор који чине подлогу која омогућује кретање ракете. Не треба заборавити да је и простор производ истог напора конструктора. Престварањем мисли у простор и време, почиње метафизички део стваралачког процеса и иде заједно са материјалним напретком, уз чију помоћ човек проширује своје хоризонте да би се кретао брже и видео даље. Конструктор, конструкција и временско/просторна подлога која омогућује кретање, чине нераскидиву целину духа и важе сад у нашем делу света...
Пробијањем временско - светлосног зида, кретање постаје могуће Распад било ког система на две компоненте чини да једна од њих почиње да се креће у односу на другу која остаје непокретна, па на тај начин постаје подлога која омогућује кретање другог дела који се покренуо. У нашем моделу, диск игра улогу подлоге која омогућује некретање по њему, а трака кретање...(погледајте анимацију на дну ове странице)
Ентропија је извор кретања Кретање спречава ентропију покренутог 1. Извор кретања, само (не)кретање и подлога која омогућује (не)кретање чине недељиву целину. Ову тврдњу је најлакше схватити ако посматрамо Голфску струју чији је извор кретања топла вода а подлога по којој се креће је хладна вода као и обале које су такође вода. У овом случају, распад система на топло - хладно омогућује кретање које спречава ентропију. Зашто? Све док сунце снабдева систем енегијом, део воде је дисипира и налази се далеко од ентропичне равнотеже...
2. Кретање је могуће једино ако постоји објекат који се креће, подлога по којој се објекат креће, референсне тачке које омогућују посматрање и мерење кретања и на крају посматрач који га посматра и мери.
3. Посматрач може бити то што јесте једино ако се налази изван система у коме се одвија кретање...
4. У затвореним системима је могуће једино релативно кретање што није ништа друго до присилно некретање, за разлику од отворених система где је могуће кретати се или мировати. Присуство посматрача у систему у коме се догађа кретање га чини релативним.
Да ли постоји само једна врста кретања или их има више? Да ли кретање линеарно, кружно или спирално? Каква је разлика између тврдње: ”Ја се крећем” и ”Ја сам кретање”? Каква је разлика између фиктивног и креативног кретања?
Ако се ја крећем, крећем се у односу на једну чврсту референсну тачку или више њих. Aко сам ја само кретање, референсна тачка je у мени, креће се заједно самном истом брзином. У том случају, ја се крећем и мирујем у исто време. Шта сам ја? Кретање, што значи да нисам ни субјекат ни објекат, или сам субјекат који се креће у односу на нешто, па зато морам да сазнам шта је то...? -------------------------------
Ток било које врсте може да пролази поред нас без нас или да нас понесе са собом Посматрач који мирује на писти, посматра три ракете које полећу у исто време. Све три су за њега постале прошлост чим су нестале иза његовог видокруга. Он је регистровао време и старт ракета и не зна шта ће се после тога десити...
Посматрач који седи у свемирској станици далеко изнад површине земље, зна где и када се десио старт јер га је посматрао, сад гледа три ракете које пролазе поред њега једна за другом. Прво што запажа је различита брзина којом се ракете крећу. Прва је најбржа а трећа најспорија тако да се размак међу ракетама непрестано повећава. Пре тога је гледао старт ракета и њиховог времена за која је посматрач на писти веровао да имају исте вредности...
Три пилота који седе сваки у својој ракети су такође посматрачи. Први, у најбржој ракети види иза себе две ракете које се све више удаљавају од њега. То закључује по Доплеровом ефекту светлосних сигнала који допиру до њега од ракета иза њега. Црвени помак друге ракете је мањи од помака треће из чега закључује да је друга ракета бржа од треће а он бржи од обадве. Његов закључак је јасан: Све три се крећу у истом правцу различитим брзинама што и Доплеров ефекат потврђује...!
Други пилот који се налази између најбрже и најспорије ракете види Доплеров ефекат испред себе и иза, док посматра ракету пред собом и иза себе. Код обадве види да је помак ка црвеном исти и схвата да је ракета изпред њега бржа а она из њега спорија од његове…
И поред тога што око себе нема ни једну референсну тачку која би му помогла да мери брзине ракета, он зна да се креће у истом правцу заједно са својим колегама а не у различитим правцима…
Трећи пилот који посматра две ракете и црвени помак ракета изпред себе, закључује да је спорији од друге две које се такође крећу различитим брзинама али није сигуран да ли се креће у истом правцу, мирује или пада назад на земљу...
Посматрач који седи у свемирској станици је сигуран док посаматра пролазак ракета различитим брзинама кроз тачку пред собом за разлику од пилота који не знају природу свог кретања. Види најбржу ракету која је већ прошла. Мало спорију која управо пролази поред њега, и најспорију која му прилази. Најбржа ракета је прошла поред њега и за њега је она прошлост. Следећа, која пролази поред њега је садашњост а трећа која му прилази је будућност и постаје свестан да је то што посматра илузија прошлости, садашњости и будућности...
А сад замислимо да су пилоти пре сатарта били успавани или замрзнути да би лакше поднели велико убрзање. Кад се пробуде, видели би да је око њих потпуно празан простор без иједне референсне тачке. Они су доборо потковани знањем физике двадесетог века. О Доплеровом ефекту знају све, и сад сваки од њих гледа кроз прозор да види где се налази.
Први, најбржи види иза себе две свето/црвене тачке које прелазе у тамнију нијансу. Запањен закључује да мирује у бескрају Универзума док се његове колеге враћају на земњу!
Други пилот види црвену тачку изпред и из себе. Брзо закључује да се бржи колега све више удаљава од њега и земље а дуги се враћа на зељу. То му Доплеров ефекат сугерише. Запањен, закључује да мирује јер је можда остао без горива или му се покварио мотор...
Трећи пилот у најспоријој ракети види изпред себе две црвене тачке и одмах закључује да су то његове колеге које се све више удаљавају од њега а он остао сам осећајући безнадежну језу самоће у безкрају Универзума. То исто су осетили и двојица изпред њега...Постало им је јасно да им је било боље да су направли заједнички свемирски брод па сад морају да усагласе брзине и наставе пут одвојени уместо да заједно лете у непознато... Сваки од њих има две референсне тачке у односу на себе, уз чију помоћ стиче слику властитог кретања које је код сваког од њих погрешно...!!!
Будућност је банална - празна Ми сад пунимо нашу будућност садржајем. Све док то не чинимо, ми будућност оговарамо уместо да је стварамо. Због тога, наша будућност је празна. Не постоји будућност већ само прошла прошлост, мимоходна прошлост и надолазећа прошлост. Ми остајемо ту где смо или се крећемо са њом ако се препустимо току надолазеће прошлости. Све док само посматрамо збивања, налазимо се ван његовог тока. Ако кренемо заједно са њим, прошлост није прошла поред нас. Ми можемо да се крећемо заједно са њом, да је сустигнемо и престигнемо, и тада имамо осећај да се крећемо ка будућности. Будућност је будућа прошлост! Све што је прошло(ст) ми можемо поново да достигнемо и престигнемо - доживимо и оживимо...
Још мало о кретању:
Ја се не крећем све у мени се креће Ја сам кретање
КРЕТАЊЕ БИЛО КОЈЕ ВРСТЕ ЈЕСТЕ СВЕСНО ХТЕЊЕ…
Механичко ”кретање” је илузија Да све зрачи а да се ништа не креће је тешко сварљива тврдња. Потврду да је та тврдња тачна најлакше ћемо уочити ако посматрамо сунце које зрачи из себе, озрачује себе и и све око себе. Да ли се сунце креће или само зрачи - покреће?
Можемо бранити тезу да сунце метаболира и да је зрачење резултат његовог метаболизма, па нас то наводи на помисао да се запитамо да ли је сунце само ”мртво” небеско тело, жив организам, део Бога или све скупа у исто време. Сунчеви зраци су набијени информацајама о њему самом, и проучавајући његове зраке ми знамо скоро све о сунцу…
И ја се не крећем и зрачим. Мој метаболизам покреће све што је у мени. Шта је то што чини да се мој метаболизам разликује од сунчевог... ако се уопште разликује?!
Покретање је некретање Лако је бранити тврдњу да сунце мирује у односу на планете које круже око њега. То је тако док посматрамо сунчани систем као одређен број засебних целина. Приметићемо да се планете окрећу - rotiraju у односу једне према другој и све заједно у односу на сунце, али ако сунчев систем посматрамо као целину, планете губе посебност и сунчев систем се претвара у хомогено небеско тело које мирује посматрано споља. То је тако све док га не посматрамо како се понаша у односу на галаксију у којој се налази. Тамо ћемо приметити турбулентно кретање сунчаног система као део галаксије и нас у њој. Нашли смо се у вртложном хаосу и не знамо како да изађемо из њега…
Универзално кретање је кретање себе у себи Ово резоновање нас на крају води до НеМира као мегацелине свих галаксија где опет лако можемо закључити да је НеМир кретање јер се све у њему креће, али нећемо наћи ни једну чврсту референсну тачку изван њега - апстрахујући себе као посматрача - да уочимо да ли се креће у односу на ту тачку јер не постоји, па зато не можемо доказати његово кретање, још мање мировање…
Једини начин да уочимо кретање је ако поделимо НеМир на два дела и посматрамо шта ће се десити. Ако делови почну да се крећу у различитим правцима, не можемо тврдити да су се кретали и кад су били као целина док су се кретали у одређеном правцу. Ни тада не би могли са сигурношћу да тврдимо да се оба дела крећу, или први мирује а други се удаљава од њега, или обрнуто… Ако делови почну да се крећу у различитим правцима, из тога не можемо да закључимо да ли се НеМир као целина кретао или мировао. (Свиња и машина за млевење меса)
Све ово нам говори да кретање какво ми посматрамо и меримо јесте плод наше заблуде. Кад то схватимо, мораћемо да тражимо средину у којој је могуће кретање и посматрамо субјекте који су способни да се крећу. То је још увек велика тајна јер се ми ”крећемо” у средини која нам не дозвољава кретање у правом смислу те речи…
А сад неколико зачкољица које могу да нас постакну на размишљање о ”кретањима” и Кретању:
МИРОВАЊЕ јесте неисто што и некретање Некретање јесте неисто што и покретање Покртање јесте неисто што и окретање Окретање јесте неисто што и КРЕТАЊЕ М => Н => К
Покушаћу на два примера изложим моју претставу о кретању:
1. Голфска струја је загрејан водоток који тече у одређеном брзином. Њено корито и обале су вода ниже температуре. Посматрач са друге планете који посматра океан види да вода мирује. Неће нам веровати ако му кажемо да се у води одвија турбулентно ”некретање”.
2. Ако напунимо пластичну капиларну цев хранљивим раствором жуте боје и на леву страну ставимо бактерију плаве боје, приметићемо да се плава тачкица креће са лева на десно. Неко ко не зна о чему се ради тврдиће да је то једна те иста тачкица која се креће. Ми знамо боље, бактерија се репродукује, свака за себе мирује а све заједно стварају илузију кретанја. Зато је неупућен посматрач у заблуди кад тврди да посматра кретање.
У оба примера ми смо сведоци дисипације - трошења енергије којa у систем долаз споља и спречава ентропију. Водоток је набијен сунчаном енергијом у односу на хладну воду и тећи ће док је не потроши а затим ће ентропирати и нестати а бактерија хранљиви раствор док га има, поселе чега ће угинути…
Бедем испред, бедем иза
и са стране
снага слаба,где сам, куда,
без помоћи
Помоћ спава, помоћ спава
пробуди се
Сам сам, како, ја не могу
помози ми
Помози ми, чујеш ли ме
зашто ћутиш
Бесмртан си, чег´ се бојиш
одговори
Грива грдна, очи бистре
ѕуби страшни
У руци ти златно сунце
осветли ме
Магла, магла, пут нема
дај ми сунце
Циља нем, не видим га
ту је негде
покажи га, осветли га
ти то можеш
Шта гед речем, куд год кренем
мркла тама
Ја кроз таму морам ићи
схваташ ли ме
Идем, идем, морам ићи
и стићи ћу
Јер ти си ми зубља жарка
изпред мене
Ти си стaо, посустао
ал` ja nisam
Јак сам као Црна Гора
познајеш ме
Језик твој сам ја издао
разумеш ме
Језик… зашто, а шта ће ми
моје дело!
Твоје сунце, нећу њега
хоћу своје
За истином ти си иш`о
и наш`о је
За истином и ја идем
где је, зашто
Ти то знадеш победниче
одговори
Уста хладна, уста ћуте
о ратниче
Зар победа мора бити
тако тешка
Не бојим се, победићу
као и ти
Спавај мирно, сањај снове
црногорске
Превисоко ти узлете
зашто паде
Сунце твоје беше мало
сам си био
одговор:
Змије знају, змије гмижу
ал` не лете
Газих змије, крв се моја
отровала
Крила моја без снаге су
опуштена
Коса њена међ` колена
зове, зове
Отров? Снага? варка нека?
Па нека је
О отрови, о мишице
отроване
Не сеците крила своја
да пузите
Ал` крила одсечена,
на колена!
Кости вире, месо трули
глава смрди
Знаш да не знаш, срам те било
Знадох више имах сунце
у рукама
Видех једно веће штоје
изнад њега
Пружих руку, севну муља
погоди је
Доле Ловћен, испод њега
дим црвени
Браћа гину, сабља сече
па се тупи
Гмижу црви, браћа моја
црви гмижу
У блату им глава лежи
ако јесте
Нити чује нити види
ослепела
Храна свињска, ждеру свиње
свиње масне
То је казна кукавици
издајнику
Издао је род поносни
гмаз плашњиви
Кад би знао за награду
што га чека
Нове снаге, бистре главе
уз тебе су
Знаш како ћеш, сам не можеш
помоћ ту је
Снага млада, ум блистави
за награду
Награда је дело ваше
изнад мога
И веће је и сјајније
видео сам
Не чекајте, стрх је терет
храброст води
Истина се сама ствара
немој стати
Нек се она креће напред
ти је прати
Снови ваш, истине су
на планини
Попењи се на планину
видећеш је
У рукама ништа друго
већ је варка
А варка те увек води
у превару
Превари се, ја је узех
сажеже ме
КРЕТАЊЕ - ТАЛАСАЊЕ - ЗРАЧЕЊЕ
(Најновија верзија подложна испрвци)
Замислимо да смо први у дугом низу људи десно од нас. Сви у левој руци држе лопту од растегљиве масе попут желеа. Део лопте држе прстима а други део виси ван шаке. У истом тренутку сви почињу да витлају други део кугле у працу казаљке на сату. Први део нам је у руци, други део почиње да се разтеже у облику спирале око руке, дoк трћи део служи као клатно и удаљава од наше руке док не стигне до руке најближег нама. Кад је стигла до његове руке, он је граби а ја у истим тренутку испуштам моју трећину коју напети део вуче према руци оног до мене. Између дела кугле коју сам држао у својој руци и дела који је у руци оног до мене је нит распете/напете треће трећине масе која повезује и у исто време раздваја делове кугле. Кугла тежи и успева да се поново сажме и поприми облик лопте у руци оног до мене кад пустим трећину из своје руце. Ако ја имам пуну корпу кугли и овај процес поновим више пута, видећемо део лопте које мирују у рукама сваког од нас, другу трећину која се растеже и трећи део који се налази у руци оног до мене стварају таласање у три димензије...
Можемо закључити да лопта као целина увек мирује док је држимо у рукци. Кад се руке покрену, покрећу се и кугле у њој. Тада видимо да се покрећу ка десној руци док прва трећина још увек мирује у руци. Друга трећина почиње да се растеже. Трећа трећина почиње да се покреће. Прва трећина се не креће, трећа трећина за тренутак мирује, а иза себе оставља другу трћину у облику нити која се не креће нити мирује већ се напиње и разпиње што није ни кретање ни мировање...
Сила која се ствара витлањем руке се преноси на лопту и пуни је кинетичком енергијом која се дели на три дела. Други део у облику нити се напиње док ”краде” силу из руке која је пренета на лопту коју витла и преноси силу из прве трећине у трећу трћину...
Улога дела лопте разтегнуте у нит је да гура део лопте испред себе и извлачи силу из другог да би је пренела другом делу пред себом да би стигла до следеће руке. Можемо бити сигурни да распета нит служи као спона која повезује некретање са покретањем делова лопте које непрестано мењају улоге. Приликом разтезања, нит раздваја делове лопте а кад се сажима она их спаја. Док витла два дела масе, прва рука витла у круг две трећине масе, док прва трећина мирује у руци.
Друга трећина се разтеже и претвара у напету нит, а трећа трећина у облику полулопте креће према десној руци. Само у једном трену обе полукугле се налазе свака у својој руци и тада мирују. У том тренутку се целокупна кинетичка енергија налази, ”замрзнута” у трећем, разтегнутом делу који се не креће нити мирује све док рука на левој страни не изпусти свој део...кад то учини, целокупна маса следећег тренутка се налази у руци на десној страни. Целокупна кинетичка енергија је потрошена за кретање до друге руке која понавља поступак прве...
Друга рука понавља витлање кугле према трећој руци. То значи да се лопта као целина не креће док мирује у другој руци све док је не завитла и понови цео процес... Анимација која се налази на мом сајту: putvodikrozsunce.Weebly.com може да помогне да се схвати шта хоћу да кажем...
Алгоритам некретања: Кратко речено, ми овде можемо да уочимо три врсте ”кретања”: покретање прве трећине, разтезање/сажимање друге и некретање треће трећине кугле, је ништа друго до различити облици мировања! Прва трећина лопте мирује у првој руци, друга трећина се не креће већ само напреже и разтеже - пуни се кинетичком енергијом а трећа трећина се само покреће док не стигне до руке на десној страни и пређе у стање мировања. Прва трећина је статична референсна тачка, друга је низ динамичних тачака које све заједно стварају илузију кретања и трећа је имагинарна референсна тачка. Не знамо кад је престала да се покреће и кад ће поново да се некреће. Сажимањем и растезањем, и преносом набоја од руке до руке, на први поглед, лопте опонашају честице а њихово растезање гравитационе таласе. (морамо да преиспитамо начин деловања гравитације и уместо само привлачења, схватимо и прихватимо да гравитација гура и вуче у исто време јер смо приметили да прва тећина кугле гура а трећа трећина вуче). На тај начин је створена илузија кретања у НеМиру… Потребан је велики интелектуални напор ако желимо да схватимо суштину (не)кретања.
Mировањe и некретањe, догађај и догађање, најлакше ћемо схватити док седимо у возу и кренемо на пут. Ушавши у купе, и док у њему седимо на почетној станици, наше путовање постаје догађај. Кад воз крене, догађај се претвара у догађање - разтезање а кад стане на првој станици, догађање се опет претвара догађај - сажимање. Улога станице је двојака, оне заустављају и покрећу, разтежу и скупљају време у једну тачку. На тај начин покретање и мировање постаје стокатично - изпрекидано, скоковито. Док се креће, воз се таласа - разтеже се, а док мирује у станици, воз се сажима - скупља у тачку - честицу.
Живи смо у систему који дозвољава репродуктивно и фиктивно кретање. То заначи да су само та два (не)кретања доступна нашем поимању. Стварно кретање се одвија у другачијем систему и подчињено је другачијим законима од закона у систему у ком се ми сада налазимо и у њему ”крећемо”. Не знамо зашто нам тај ”други” систем није доступан па зато морамо открити шта је потрeбно да учинимо, ако желимо да доживимо и стварно кретање... ———— Репродуктивно некретање ћемо најлакше схватити уз помоћ једне метафоре: Узмимо једну танку, провидну капиларну цев у облику спирале и напунимо је хранљивим раствором жуте боје. У доњи отвор убацимо бактерију плаве боје. Одмах ћемо приметити једну плаву тачкицу која је почела да се креће навише. Ми знамо шта се дешава у капиларној цеви која нам осликава једну димензијалност. Ми меримо брзину репродукције бактерије али никакао и брзину њеног кретања, јер се у цеви кретање не догађа. Бактерија се репордукује у линеарном времену и скученом простору где свака новонастала мирује...
Уместо капиларне цеви, можемо да узмемо стаклену плочу премазану хранљивим раствором. На њој, бактерија стављена на средину плоче почиње да се експлозивно репродукује на све стране у две димензије где је и њихово време дводимензијално...
У посуди пуној раствора, где се бактерија неометана репродукује на све три стране заједно са временом, њихово локално време стиче и трећу димензију...
То важи и за наше кретање које је мало друкчије док се ”крећемо”. Ми се крећемо метафизички и физички у два различита правца који нам омогућују различите брзине некретања па морамо признати да смо ми дводимензијална бића која живе на дво димензијалној површини. Још увек не знамо како да стекнемо и трећу димензјалност. За сада ми о физичком - репродуктивном некретању знамо све или верујемо да знамо све. Постоји кретање у односу на мировање ...и баста.., или?! У сваком случају, за такво кретање нам је увек потребна подлога физичке природе и одговарајући мотор: за птицу крила и грудни мишићи, као и ваздух који је подлога која омогућује кретање. За Голфску струју вода, сунчана енергија која ће је загрејати и хладна непокретна вода која ствара обале и дно ”корита”. За крв срце које ће га пумпати и крвни судови кроз које ће тећи. Ово правило важи и за цео НеМир - Хаос где се одвија физичко некретање… О кретању у правом смислу те речи, не замо ништа!
О метафизичком кретању нисмо рекли ни речи, тек по неко од нас наслућује да постоји, па и о томе морамо да кажемо нешто јер о стварном кретању, огромна већина људи нема појма да уопште постоји...
(Нас интересује каква је то подлога која омогућује метафизичко кретање? То мора да да буде мисаона подлога. Неко ко живи у свету маште и илузија ће одмах рећи да се време и простор налази свуд око нас. Ако му кажемо да смо ми извор времена које настаје као производ анихилације дела нашег бића - мисли, неће нас схватити, нити бити способан да нам постави неколико сувислих питања која би изнудила одговоре који би му помогли да схвати суштину времена и кретања...али отом по том...)
Кажу да је време је новац. Новцем можемо да ”купимо” време. Ако немамо нoвац, морамо да пешачимо до радње да купимо пиво. Тај пут до радње ћемо платити са доста ”времена”. Ако имамо мало новца, купићемо бициклу и зарадићемо на времену. Са мало више новца ауто, а са много више приватни авион који нам нуди велику брзину и могућнуст пробијања звучно - временског зида. Незадовољни и са тим, можемо да се ујединимо и направимо ракету са којом можемо да прескочимо гравитационо - временски зид и отргнемо се из њених окова. Пошто и то учинимо, пред нама ће се наћи последњи, светлосно - временски зид, који нас дели од потпуно другачијег система, који ће нас натерати да прскочимо и тај зид ако жели да се покренемо и најзад кренемо у сусрет прошлости... Тек тада ћемо схватити разлику значења речи: ”Ја сам кретање” и ”Ја се крећем”...
Време и простор не постоје док их не замислимо Време, нузпроизвод интелектуалних напора, неопходно је увек кад желимо да решимо неки проблем... Конструктор ракете није направио само материјално средство које се брзо креће већ и матрицу - анихилат његове свести која је уграђена у ракету. Други део мисаоног анихилата је престворен у време/простор који чине подлогу која омогућује кретање ракете. Не треба заборавити да је и простор производ истог напора конструктора. Престварањем мисли у простор и време, почиње метафизички део стваралачког процеса и иде заједно са материјалним напретком, уз чију помоћ човек проширује своје хоризонте да би се кретао брже и видео даље. Конструктор, конструкција и временско/просторна подлога која омогућује кретање, чине нераскидиву целину духа и важе сад у нашем делу света...
Пробијањем временско - светлосног зида, кретање постаје могуће Распад било ког система на две компоненте чини да једна од њих почиње да се креће у односу на другу која остаје непокретна, па на тај начин постаје подлога која омогућује кретање другог дела који се покренуо. У нашем моделу, диск игра улогу подлоге која омогућује некретање по њему, а трака кретање...(погледајте анимацију на дну ове странице)
Ентропија је извор кретања Кретање спречава ентропију покренутог 1. Извор кретања, само (не)кретање и подлога која омогућује (не)кретање чине недељиву целину. Ову тврдњу је најлакше схватити ако посматрамо Голфску струју чији је извор кретања топла вода а подлога по којој се креће је хладна вода као и обале које су такође вода. У овом случају, распад система на топло - хладно омогућује кретање које спречава ентропију. Зашто? Све док сунце снабдева систем енегијом, део воде је дисипира и налази се далеко од ентропичне равнотеже...
2. Кретање је могуће једино ако постоји објекат који се креће, подлога по којој се објекат креће, референсне тачке које омогућују посматрање и мерење кретања и на крају посматрач који га посматра и мери.
3. Посматрач може бити то што јесте једино ако се налази изван система у коме се одвија кретање...
4. У затвореним системима је могуће једино релативно кретање што није ништа друго до присилно некретање, за разлику од отворених система где је могуће кретати се или мировати. Присуство посматрача у систему у коме се догађа кретање га чини релативним.
Да ли постоји само једна врста кретања или их има више? Да ли кретање линеарно, кружно или спирално? Каква је разлика између тврдње: ”Ја се крећем” и ”Ја сам кретање”? Каква је разлика између фиктивног и креативног кретања?
Ако се ја крећем, крећем се у односу на једну чврсту референсну тачку или више њих. Aко сам ја само кретање, референсна тачка je у мени, креће се заједно самном истом брзином. У том случају, ја се крећем и мирујем у исто време. Шта сам ја? Кретање, што значи да нисам ни субјекат ни објекат, или сам субјекат који се креће у односу на нешто, па зато морам да сазнам шта је то...? -------------------------------
Ток било које врсте може да пролази поред нас без нас или да нас понесе са собом Посматрач који мирује на писти, посматра три ракете које полећу у исто време. Све три су за њега постале прошлост чим су нестале иза његовог видокруга. Он је регистровао време и старт ракета и не зна шта ће се после тога десити...
Посматрач који седи у свемирској станици далеко изнад површине земље, зна где и када се десио старт јер га је посматрао, сад гледа три ракете које пролазе поред њега једна за другом. Прво што запажа је различита брзина којом се ракете крећу. Прва је најбржа а трећа најспорија тако да се размак међу ракетама непрестано повећава. Пре тога је гледао старт ракета и њиховог времена за која је посматрач на писти веровао да имају исте вредности...
Три пилота који седе сваки у својој ракети су такође посматрачи. Први, у најбржој ракети види иза себе две ракете које се све више удаљавају од њега. То закључује по Доплеровом ефекту светлосних сигнала који допиру до њега од ракета иза њега. Црвени помак друге ракете је мањи од помака треће из чега закључује да је друга ракета бржа од треће а он бржи од обадве. Његов закључак је јасан: Све три се крећу у истом правцу различитим брзинама што и Доплеров ефекат потврђује...!
Други пилот који се налази између најбрже и најспорије ракете види Доплеров ефекат испред себе и иза, док посматра ракету пред собом и иза себе. Код обадве види да је помак ка црвеном исти и схвата да је ракета изпред њега бржа а она из њега спорија од његове…
И поред тога што око себе нема ни једну референсну тачку која би му помогла да мери брзине ракета, он зна да се креће у истом правцу заједно са својим колегама а не у различитим правцима…
Трећи пилот који посматра две ракете и црвени помак ракета изпред себе, закључује да је спорији од друге две које се такође крећу различитим брзинама али није сигуран да ли се креће у истом правцу, мирује или пада назад на земљу...
Посматрач који седи у свемирској станици је сигуран док посаматра пролазак ракета различитим брзинама кроз тачку пред собом за разлику од пилота који не знају природу свог кретања. Види најбржу ракету која је већ прошла. Мало спорију која управо пролази поред њега, и најспорију која му прилази. Најбржа ракета је прошла поред њега и за њега је она прошлост. Следећа, која пролази поред њега је садашњост а трећа која му прилази је будућност и постаје свестан да је то што посматра илузија прошлости, садашњости и будућности...
А сад замислимо да су пилоти пре сатарта били успавани или замрзнути да би лакше поднели велико убрзање. Кад се пробуде, видели би да је око њих потпуно празан простор без иједне референсне тачке. Они су доборо потковани знањем физике двадесетог века. О Доплеровом ефекту знају све, и сад сваки од њих гледа кроз прозор да види где се налази.
Први, најбржи види иза себе две свето/црвене тачке које прелазе у тамнију нијансу. Запањен закључује да мирује у бескрају Универзума док се његове колеге враћају на земњу!
Други пилот види црвену тачку изпред и из себе. Брзо закључује да се бржи колега све више удаљава од њега и земље а дуги се враћа на зељу. То му Доплеров ефекат сугерише. Запањен, закључује да мирује јер је можда остао без горива или му се покварио мотор...
Трећи пилот у најспоријој ракети види изпред себе две црвене тачке и одмах закључује да су то његове колеге које се све више удаљавају од њега а он остао сам осећајући безнадежну језу самоће у безкрају Универзума. То исто су осетили и двојица изпред њега...Постало им је јасно да им је било боље да су направли заједнички свемирски брод па сад морају да усагласе брзине и наставе пут одвојени уместо да заједно лете у непознато... Сваки од њих има две референсне тачке у односу на себе, уз чију помоћ стиче слику властитог кретања које је код сваког од њих погрешно...!!!
Будућност је банална - празна Ми сад пунимо нашу будућност садржајем. Све док то не чинимо, ми будућност оговарамо уместо да је стварамо. Због тога, наша будућност је празна. Не постоји будућност већ само прошла прошлост, мимоходна прошлост и надолазећа прошлост. Ми остајемо ту где смо или се крећемо са њом ако се препустимо току надолазеће прошлости. Све док само посматрамо збивања, налазимо се ван његовог тока. Ако кренемо заједно са њим, прошлост није прошла поред нас. Ми можемо да се крећемо заједно са њом, да је сустигнемо и престигнемо, и тада имамо осећај да се крећемо ка будућности. Будућност је будућа прошлост! Све што је прошло(ст) ми можемо поново да достигнемо и престигнемо - доживимо и оживимо...
Још мало о кретању:
Ја се не крећем све у мени се креће Ја сам кретање
КРЕТАЊЕ БИЛО КОЈЕ ВРСТЕ ЈЕСТЕ СВЕСНО ХТЕЊЕ…
Механичко ”кретање” је илузија Да све зрачи а да се ништа не креће је тешко сварљива тврдња. Потврду да је та тврдња тачна најлакше ћемо уочити ако посматрамо сунце које зрачи из себе, озрачује себе и и све око себе. Да ли се сунце креће или само зрачи - покреће?
Можемо бранити тезу да сунце метаболира и да је зрачење резултат његовог метаболизма, па нас то наводи на помисао да се запитамо да ли је сунце само ”мртво” небеско тело, жив организам, део Бога или све скупа у исто време. Сунчеви зраци су набијени информацајама о њему самом, и проучавајући његове зраке ми знамо скоро све о сунцу…
И ја се не крећем и зрачим. Мој метаболизам покреће све што је у мени. Шта је то што чини да се мој метаболизам разликује од сунчевог... ако се уопште разликује?!
Покретање је некретање Лако је бранити тврдњу да сунце мирује у односу на планете које круже око њега. То је тако док посматрамо сунчани систем као одређен број засебних целина. Приметићемо да се планете окрећу - rotiraju у односу једне према другој и све заједно у односу на сунце, али ако сунчев систем посматрамо као целину, планете губе посебност и сунчев систем се претвара у хомогено небеско тело које мирује посматрано споља. То је тако све док га не посматрамо како се понаша у односу на галаксију у којој се налази. Тамо ћемо приметити турбулентно кретање сунчаног система као део галаксије и нас у њој. Нашли смо се у вртложном хаосу и не знамо како да изађемо из њега…
Универзално кретање је кретање себе у себи Ово резоновање нас на крају води до НеМира као мегацелине свих галаксија где опет лако можемо закључити да је НеМир кретање јер се све у њему креће, али нећемо наћи ни једну чврсту референсну тачку изван њега - апстрахујући себе као посматрача - да уочимо да ли се креће у односу на ту тачку јер не постоји, па зато не можемо доказати његово кретање, још мање мировање…
Једини начин да уочимо кретање је ако поделимо НеМир на два дела и посматрамо шта ће се десити. Ако делови почну да се крећу у различитим правцима, не можемо тврдити да су се кретали и кад су били као целина док су се кретали у одређеном правцу. Ни тада не би могли са сигурношћу да тврдимо да се оба дела крећу, или први мирује а други се удаљава од њега, или обрнуто… Ако делови почну да се крећу у различитим правцима, из тога не можемо да закључимо да ли се НеМир као целина кретао или мировао. (Свиња и машина за млевење меса)
Све ово нам говори да кретање какво ми посматрамо и меримо јесте плод наше заблуде. Кад то схватимо, мораћемо да тражимо средину у којој је могуће кретање и посматрамо субјекте који су способни да се крећу. То је још увек велика тајна јер се ми ”крећемо” у средини која нам не дозвољава кретање у правом смислу те речи…
А сад неколико зачкољица које могу да нас постакну на размишљање о ”кретањима” и Кретању:
МИРОВАЊЕ јесте неисто што и некретање Некретање јесте неисто што и покретање Покртање јесте неисто што и окретање Окретање јесте неисто што и КРЕТАЊЕ М => Н => К
Покушаћу на два примера изложим моју претставу о кретању:
1. Голфска струја је загрејан водоток који тече у одређеном брзином. Њено корито и обале су вода ниже температуре. Посматрач са друге планете који посматра океан види да вода мирује. Неће нам веровати ако му кажемо да се у води одвија турбулентно ”некретање”.
2. Ако напунимо пластичну капиларну цев хранљивим раствором жуте боје и на леву страну ставимо бактерију плаве боје, приметићемо да се плава тачкица креће са лева на десно. Неко ко не зна о чему се ради тврдиће да је то једна те иста тачкица која се креће. Ми знамо боље, бактерија се репродукује, свака за себе мирује а све заједно стварају илузију кретанја. Зато је неупућен посматрач у заблуди кад тврди да посматра кретање.
У оба примера ми смо сведоци дисипације - трошења енергије којa у систем долаз споља и спречава ентропију. Водоток је набијен сунчаном енергијом у односу на хладну воду и тећи ће док је не потроши а затим ће ентропирати и нестати а бактерија хранљиви раствор док га има, поселе чега ће угинути…